СЕЛО НЕКАД И САД
Мост на реци успомена
Успомене, успомене, замисли се бака која памти скоро век путешестија које се живот зову, остави рад из руку и отпутова далеко далеко...
На реци која је подно куће оџаклије, старог вајата, млекара, фуруне и стаје уз обор са стадом оваца старине њених година збориле о мосту преко којег је прелазила и машина коју је служио о вршајима брка преке нарави. Ту је село довозило жито а мобом се убирало хлебно зрно и свака влат беше живота вредна. На бело и пројино брашно чекала нејач у задрузи угледног домаћина беше их петнаестак. Мука... Обнављали је а онда дођоше лета која су променила и ток реке која је вазда била и место окупљања косача и берача, чобаница и чобана и преки пут до сеоске школе. А ђака у скамијама беше по тридесетак само у једном разреду. Тек минуше бројна лета и тај мост поста мост на реци успомена...
Али не лези враже што би бабе рекле. Пре пар лета са великих школа и из престоног града стиже доктор тамо неких наука и оживе прадедовско имање подиже редом зграде из жаре и корова те запева петак и брегом стадо и слика идиличнм бојама живот. Са њим дође и породица милина једна. Имање до њега са муком одржавао сиромах којем поможе да и он окречи запуштено и тако редом док у сутон пред Ђурђевски уранак не чу причу о мосту на реци. И оживеше успомене. Зарађено претходног лета уложи у обнову моста истоветном ко слика у огледалу иструлеле старине. Опет ниче мост сада и делом мост успомена.
Веле да се лепа вест брзо и далеко шири тек почеше долазити током лета и други људи средњих година. Оживе село недалеко од града где књаз оста без чивије. Успомене, успомене... Доктор који је дуго збуњивао старије пошто долазише да их око лека за притисак посаветује оживе и производњу па се појавише завидни засади што воћа што култура које су биле подлога за уносну производњу али оних старих раса стада по којем се некада сточарски крај распознавао на далеко. А опет сви путеви водили преко новог, старог, моста. Млађарија долазила да у виру пеца и ретку рибу. Почеше се враћати и други тек у крају који је имао тек пар основаца зачу се и дечји плач, милина једна.
Дружење текло из вечери у вече а о празницима скуп је рамио слику око печења на ражњу. Ко у добра стара времена уздисали времешни помало и сузних очију.
Прича се из идиличне стварности врати у предање и опет где би него на мост успомена. Једна од најлепших чобаница по којој се до дана данашњег зове извор подно брда на мосту чекала драгог до у ситне сате. И тако из ноћи у ноћ док не сазна од друга да се њен драги виђа са наочитом удовицом. Сутрадан пронађоше је беживотну на појилу где су стада одмарала на њиви која је припадала несуђеном ђувегији. Сазнавши шта се десило јединац се пропи и дуго потом се причало да је у једној од пијаних ноћи сам завршио у истом појилу. Прича тешка али и она се утка у сторију о мосту успомена а са жељом да се никада више не понови.
Мост успомена и сада дрема у сеновитом хладу где се и даље окуппља свет доктора који је уложио све да добије и више. Тек да се зна и лета које тече број ђака у скамијама се увећао.
На реци која је подно куће оџаклије, старог вајата, млекара, фуруне и стаје уз обор са стадом оваца старине њених година збориле о мосту преко којег је прелазила и машина коју је служио о вршајима брка преке нарави. Ту је село довозило жито а мобом се убирало хлебно зрно и свака влат беше живота вредна. На бело и пројино брашно чекала нејач у задрузи угледног домаћина беше их петнаестак. Мука... Обнављали је а онда дођоше лета која су променила и ток реке која је вазда била и место окупљања косача и берача, чобаница и чобана и преки пут до сеоске школе. А ђака у скамијама беше по тридесетак само у једном разреду. Тек минуше бројна лета и тај мост поста мост на реци успомена...
Али не лези враже што би бабе рекле. Пре пар лета са великих школа и из престоног града стиже доктор тамо неких наука и оживе прадедовско имање подиже редом зграде из жаре и корова те запева петак и брегом стадо и слика идиличнм бојама живот. Са њим дође и породица милина једна. Имање до њега са муком одржавао сиромах којем поможе да и он окречи запуштено и тако редом док у сутон пред Ђурђевски уранак не чу причу о мосту на реци. И оживеше успомене. Зарађено претходног лета уложи у обнову моста истоветном ко слика у огледалу иструлеле старине. Опет ниче мост сада и делом мост успомена.
Веле да се лепа вест брзо и далеко шири тек почеше долазити током лета и други људи средњих година. Оживе село недалеко од града где књаз оста без чивије. Успомене, успомене... Доктор који је дуго збуњивао старије пошто долазише да их око лека за притисак посаветује оживе и производњу па се појавише завидни засади што воћа што култура које су биле подлога за уносну производњу али оних старих раса стада по којем се некада сточарски крај распознавао на далеко. А опет сви путеви водили преко новог, старог, моста. Млађарија долазила да у виру пеца и ретку рибу. Почеше се враћати и други тек у крају који је имао тек пар основаца зачу се и дечји плач, милина једна.
Дружење текло из вечери у вече а о празницима скуп је рамио слику око печења на ражњу. Ко у добра стара времена уздисали времешни помало и сузних очију.
Прича се из идиличне стварности врати у предање и опет где би него на мост успомена. Једна од најлепших чобаница по којој се до дана данашњег зове извор подно брда на мосту чекала драгог до у ситне сате. И тако из ноћи у ноћ док не сазна од друга да се њен драги виђа са наочитом удовицом. Сутрадан пронађоше је беживотну на појилу где су стада одмарала на њиви која је припадала несуђеном ђувегији. Сазнавши шта се десило јединац се пропи и дуго потом се причало да је у једној од пијаних ноћи сам завршио у истом појилу. Прича тешка али и она се утка у сторију о мосту успомена а са жељом да се никада више не понови.
Мост успомена и сада дрема у сеновитом хладу где се и даље окуппља свет доктора који је уложио све да добије и више. Тек да се зна и лета које тече број ђака у скамијама се увећао.
Сретен Косанић
Најновији број
18. април 2024.
