Шапчанка Вања Павловић - глумица немирног дечјег духа
Глума је игра живота
Глума је игра у којој уживам. Игра са одређеним правилима које поштујемо. Буди машту и води нас у свет чаролије, каже за „Глас Подриња“ млада драмска уметница Вања Павловић, која је недавно тумачила лик Ане Франк у истоименој представи Шабачког позоришта.
Прве глумачке кораке начинила је на сцени градског театра када је понесена изведбом, храбро, са дечјим ентузијазмом, ступила на позорницу, изнедивши присутне, скоро све, осим мајке којој је позориште било нешто посебно, налик животу. Разумела је „позив“ сцене чак и у времену када је појам уметности био далеко од свести детета.
-Мама је велики заљубљеник у драмску уметност, тако да је било сасвим очекивано да ћу са њом ићи да гледам представе. То је био неки наш ритуал. Неочекивано за дете, пажљиво сам посматрала дешавања на позорници. Једном приликом, када сам имала можда три године, изашла сам на сцену и поносно рекла „Од сада ћу бити овде са вама и глумити“. Добила сам апалуз за наступ и тако је све почело. Са пет година била сам део Независне драмске асоцијације „Весело мајмунче“ Љубише Баровића и Слободна Петрановића - Шарца. У њиховој секцији сам стасала, а касније је дошла UMS школа за таленте, где сам била мали манекен, дечји новинар. Посебно су ми драге “Приче из Бео зоо врта” са Вуком Бојовићем. То су све лепе успомене из детињства.
Захваљујући надарености за сценску и драмску уметност Вања је добила стипендију Средње школе Артимедиа. У том тренутку то је била част, остварење снова, али и велика одговорност за младо биће.
- Сада када сагледам одлазак у Београд, схватам да је то било храбро и помало „лудо“. Живела сам на релацији Шабац - Београд, што за тинејџерку није једноставно. Ипак, без разумевања и подршке породице не бих успела. Труд и посвећеност су ми биле водиље. Мада, понекад је потребно да се ствари „поклопе“. У школи сам похађала драмски смер. У трећој години школа је организовала презентације различитих факултета како бисмо се информисали о могућностима за даље усавршавање. Професор Бобо Ђуровић је одржао занимљиву презентацију што ме је подстакло да одем на пријемни, иако нисам планирала, тако да сам се припремала свега две недеље. Нисам очекивала да ћу бити примљена, чак ни родитељима нисам рекла да ћу покушати, само су сестре знале ту тајну. Када сам доспела на листу примљених, тада сам обавестила мајку и оца.
Након завршетка основних студија следи повратак у родни град, сарадња са Младеном Огњановићем у групи „Витез“ и како млада глумица каже најлепши део посла, представе за децу.
- Деци је најтеже измамити осмех, али и највеће задовољство када успете у томе. Искрени су, осете да ли сте и ви према њима искрени, ономе што радите, и оно што је најважније да ли сте искрени према себи. Недавно су организовани Други дани „Веселог мајмунчета“. Играла сам у представи „Царево ново одело“ и подсетила се детињства. Реакције малишана, сарадњу са колегама од којих сам научила основе глуме најбоља су награда.
За завршни испит прве године мастер студија на Факултету савремених уметности, Вања је уз подршку директорке Шабачког позоришта Миње Богавац одабрала лик Ане Франк.
-Позориште је нешто у чему уживам и када сам тамо осећам се као код куће, посебно у Шабачком. Била ми је част што су разумели моју жељу да мастер представа буде на сцени градског театра. Колико сам се радовала, толико сам осећала већу одговорност. Директорка Миња Богавац је предложила да тумачим лик Ане Франк. Заједно смо истраживале, читале дневник, анализирале, а затим је окупила тим. Морам да истакнем да ми је редитељка Јелена Богавац давала одличне савете како бих боље разумела лик. Водила сам идејом да је Ана у време рата била дете. Мислим да то често заборављамо. Нисмо свесни да је имала само 11 година када прогон Јевреја почео, као ни то да да је у само 20 квадрата простора две године живела са осам људи, и делила све. Ана нас је подсетила на слободу, љубав, поштовање и победу живота над смрћу. Можда звучи као клише, али уживати у сваком тренутку и слободи је драгоценост.
Уз посвећеност драмској уметности, бави се и педагошким радом, подучавајући младе нараштаје вештинама игре на даскама које живот значе.
-Радим као педагог у школи за таленте, где предајем глуму, сценски покрет и игре, а ангажована сам и као уредник емисије за најмлађе на једној од националних телевизија. Као што заборављамо да је Ана била дете, тако потиснемо и своје детињство, сећање на доба када је све било једноставније, лакше. Рад са децом ми помаже да одржим то (о)сећање „будности“. Са њима маштам и стално учим.
Факултет јој је донео формално образовање, али за немирни, радознали уметнички дух то су само смернице које „мора“ да следи у непрекидном, вечном процесу учења и усавршавања.
-За младог глумца важно је да буде стрпљив, упоран и константно унапређује своја знања, вештине, негује свој дух и тело, и има вере у оно што ради. Глума није само пуко казивање текста, озбиљан тим и рад стоје иза сваке представе. Публика види финални „производ“, али припреме које претходе свему су озбиљније. Дикција, сценски покрет, сваки елемент изведбе је само делић мозаика. Иако сам се дуго професионално бавила гимнастиком тек током студија уз професорку открила сам чари сценског покрета, али и моћ коју он поседује. Време које проведемо на факултету је посебно, али нисам сигурна да увек знамо како да сагледамо предности студентског доба. Када се то поглавље затвори, тек тада „почиње“ прави живот и долазе изазови.
У трагању за сопством наилазимо на препреке, пролазимо кроз незгодне моменте, а када смо на испиту карактера, изазване су вера, истрајност и жеља.
- Упорност и вера су кључ успеха. Понекад не искористимо свој потенцијал на прави начин, због тога је истрајност важна у свим сегментима живота, не само професионално. Рад у позоришту је благодет, посебно када играте са великим глумцима који су вам раније били ментори. Када сте на сцени то је нешто другачије, посебно, тада нисмо само ми глумци важни. Постоји одговорност према лику који тумачимо, колегама, али и да се та „жива“ емоција пренесе, изазове реакцију. Наравно да буде успона и падова, али све је то део живота. Често анализирам свој рад, критикујем, тестирам границе, али уз подршку најближих вешто балансирам.
Глума је позив који прожима све поре бића, али као и сви, тако и глумци чезну за моментима када нису неки лик, када су своји и трагају за миром.
- Мир проналазим у природи поред реке уз књигу. Поделићу једну малу тајну. Некада волим да посматрам људе, да покушам да докучим њихове животе, личности. Наравно, не могу знати колико сам успешна у тој анализи, али суштина је у самом процесу и трагању, машти - каже Вања Павловић за крај разговора уз загонетни осмех.
Прве глумачке кораке начинила је на сцени градског театра када је понесена изведбом, храбро, са дечјим ентузијазмом, ступила на позорницу, изнедивши присутне, скоро све, осим мајке којој је позориште било нешто посебно, налик животу. Разумела је „позив“ сцене чак и у времену када је појам уметности био далеко од свести детета.
-Мама је велики заљубљеник у драмску уметност, тако да је било сасвим очекивано да ћу са њом ићи да гледам представе. То је био неки наш ритуал. Неочекивано за дете, пажљиво сам посматрала дешавања на позорници. Једном приликом, када сам имала можда три године, изашла сам на сцену и поносно рекла „Од сада ћу бити овде са вама и глумити“. Добила сам апалуз за наступ и тако је све почело. Са пет година била сам део Независне драмске асоцијације „Весело мајмунче“ Љубише Баровића и Слободна Петрановића - Шарца. У њиховој секцији сам стасала, а касније је дошла UMS школа за таленте, где сам била мали манекен, дечји новинар. Посебно су ми драге “Приче из Бео зоо врта” са Вуком Бојовићем. То су све лепе успомене из детињства.
Захваљујући надарености за сценску и драмску уметност Вања је добила стипендију Средње школе Артимедиа. У том тренутку то је била част, остварење снова, али и велика одговорност за младо биће.
- Сада када сагледам одлазак у Београд, схватам да је то било храбро и помало „лудо“. Живела сам на релацији Шабац - Београд, што за тинејџерку није једноставно. Ипак, без разумевања и подршке породице не бих успела. Труд и посвећеност су ми биле водиље. Мада, понекад је потребно да се ствари „поклопе“. У школи сам похађала драмски смер. У трећој години школа је организовала презентације различитих факултета како бисмо се информисали о могућностима за даље усавршавање. Професор Бобо Ђуровић је одржао занимљиву презентацију што ме је подстакло да одем на пријемни, иако нисам планирала, тако да сам се припремала свега две недеље. Нисам очекивала да ћу бити примљена, чак ни родитељима нисам рекла да ћу покушати, само су сестре знале ту тајну. Када сам доспела на листу примљених, тада сам обавестила мајку и оца.
Након завршетка основних студија следи повратак у родни град, сарадња са Младеном Огњановићем у групи „Витез“ и како млада глумица каже најлепши део посла, представе за децу.
- Деци је најтеже измамити осмех, али и највеће задовољство када успете у томе. Искрени су, осете да ли сте и ви према њима искрени, ономе што радите, и оно што је најважније да ли сте искрени према себи. Недавно су организовани Други дани „Веселог мајмунчета“. Играла сам у представи „Царево ново одело“ и подсетила се детињства. Реакције малишана, сарадњу са колегама од којих сам научила основе глуме најбоља су награда.
За завршни испит прве године мастер студија на Факултету савремених уметности, Вања је уз подршку директорке Шабачког позоришта Миње Богавац одабрала лик Ане Франк.
-Позориште је нешто у чему уживам и када сам тамо осећам се као код куће, посебно у Шабачком. Била ми је част што су разумели моју жељу да мастер представа буде на сцени градског театра. Колико сам се радовала, толико сам осећала већу одговорност. Директорка Миња Богавац је предложила да тумачим лик Ане Франк. Заједно смо истраживале, читале дневник, анализирале, а затим је окупила тим. Морам да истакнем да ми је редитељка Јелена Богавац давала одличне савете како бих боље разумела лик. Водила сам идејом да је Ана у време рата била дете. Мислим да то често заборављамо. Нисмо свесни да је имала само 11 година када прогон Јевреја почео, као ни то да да је у само 20 квадрата простора две године живела са осам људи, и делила све. Ана нас је подсетила на слободу, љубав, поштовање и победу живота над смрћу. Можда звучи као клише, али уживати у сваком тренутку и слободи је драгоценост.
Уз посвећеност драмској уметности, бави се и педагошким радом, подучавајући младе нараштаје вештинама игре на даскама које живот значе.
-Радим као педагог у школи за таленте, где предајем глуму, сценски покрет и игре, а ангажована сам и као уредник емисије за најмлађе на једној од националних телевизија. Као што заборављамо да је Ана била дете, тако потиснемо и своје детињство, сећање на доба када је све било једноставније, лакше. Рад са децом ми помаже да одржим то (о)сећање „будности“. Са њима маштам и стално учим.
Факултет јој је донео формално образовање, али за немирни, радознали уметнички дух то су само смернице које „мора“ да следи у непрекидном, вечном процесу учења и усавршавања.
-За младог глумца важно је да буде стрпљив, упоран и константно унапређује своја знања, вештине, негује свој дух и тело, и има вере у оно што ради. Глума није само пуко казивање текста, озбиљан тим и рад стоје иза сваке представе. Публика види финални „производ“, али припреме које претходе свему су озбиљније. Дикција, сценски покрет, сваки елемент изведбе је само делић мозаика. Иако сам се дуго професионално бавила гимнастиком тек током студија уз професорку открила сам чари сценског покрета, али и моћ коју он поседује. Време које проведемо на факултету је посебно, али нисам сигурна да увек знамо како да сагледамо предности студентског доба. Када се то поглавље затвори, тек тада „почиње“ прави живот и долазе изазови.
У трагању за сопством наилазимо на препреке, пролазимо кроз незгодне моменте, а када смо на испиту карактера, изазване су вера, истрајност и жеља.
- Упорност и вера су кључ успеха. Понекад не искористимо свој потенцијал на прави начин, због тога је истрајност важна у свим сегментима живота, не само професионално. Рад у позоришту је благодет, посебно када играте са великим глумцима који су вам раније били ментори. Када сте на сцени то је нешто другачије, посебно, тада нисмо само ми глумци важни. Постоји одговорност према лику који тумачимо, колегама, али и да се та „жива“ емоција пренесе, изазове реакцију. Наравно да буде успона и падова, али све је то део живота. Често анализирам свој рад, критикујем, тестирам границе, али уз подршку најближих вешто балансирам.
Глума је позив који прожима све поре бића, али као и сви, тако и глумци чезну за моментима када нису неки лик, када су своји и трагају за миром.
- Мир проналазим у природи поред реке уз књигу. Поделићу једну малу тајну. Некада волим да посматрам људе, да покушам да докучим њихове животе, личности. Наравно, не могу знати колико сам успешна у тој анализи, али суштина је у самом процесу и трагању, машти - каже Вања Павловић за крај разговора уз загонетни осмех.
Вања Павловић рођена је 1995 године у Шапцу. Завршила је Средњу школу “Артимедиа“ одсек - драмски смер, “Академију лепих уметности и мултимедија” одсек - аудио-визуелни уметник (глумац), прву годину мастер студија на “Факултету савремених уметности“. Учествовала је у бројним уметничким пројектима, филмовима (“Ми можемо све”, “Девојка из града”, “Марионета”, РТС серији “Заборављени умови Србије“, „Ургентни центар“), представама („Бити или не бити“, „Српска драма”, „Зона Замфирова”, „Путујуће позориште Шопаловић”, „Антигона”, „Краљ мајмун”, „Рода и жаба”,“Лабудово језеро”, „Чаробна фрула”, „Школо моја пређи на другога”, „Нас два кловна”, „Хајде да се играмо!”, „Хотел Сан” „Библишина рингераја”, „Шапчанке”, „Царево ново одело”, „Новогодовштине“, „Ана Франк“). Главни је инструктор у драмском раду са децом у школи за таленте “УМС” и уредник дечјег програма на телевизији Пинк кидс.
Најновији број
18. април 2024.
