Чивијада на вертепаштво наликује

Учитељ шабачке основне школе “Ната Јеличић, (Одељење у Дреновцу) Зоран Радовановић, научио је своје ђаке, већини задатака из математике, али је много срећнији што је освојио њихову пажњу, говорећи им о вертепима. Водио их је на различите манифрстације, где су деца и практично, сценским приказом овог древног српског обичаја, практикованог у селима на Божић, демонстрирала научено. Тако је било и пре неколико година у галерији РТС, где је Радовановић промовисао своју књигу "Заувек вертеп". Вертепаши из Дреновца изазвали су велику пажњу свих присутних, а не мало одушевљење и приликом учешћа у традиционалној шабачкој Чивијади, названој белосветски вашар хумора и сатире.
- Искуство говори да и у европским заједницама (културама) сваки карневалски фестивал је заступљен са вертепашким мотивима (Македонија, Словенија, Бугарска... ) У том смислу напомињем да приликом гостовања на словеначким просторима и фестивалима Дорнава, Птуј и другим, врло су заступљени са својим традиционалним карневалским представама (мотивима). Словеначки назив за то је Куренти, као и Македонска музичко-сценска представа Мечкари. Сви су они слично обучени у односу на чобане из вертепашке представе, каже учитељ Зоран Радовановић.
Додаје да је све то једна велика машкарада, управо основа за чивијашки карневал.
Његова књига је збирка докумената, етнографских записа и практичног извођења вертепске драме, српске барокне драме коју су започели руски учитељи са сремскокарловачким ђацима, почетком 18 века.
- Поред библијске тематике шале светског карактера по узору на српског народног лутка Куку Тодоре у складу са миљем шабачких чивијада и Госпојинског вашара, дакле са начином живота традиционалне Мачве, рађају се Христос и човек, осмишљен живот конкретизује се и подржава кроз вашарски хумористички део. Па зар живот није као вашар, шарен, богат понудама и изборима, препуштен нашој слободној вољи, каже професор- доктор Анђелка Лазић.
Вертепи или вертепаши, добили су назив од јеврејске речи “вертеп”, што значи пећина. Обично су то млађи људи “који могу стићи и утећи” и сачувати своја стада, као што су то чинили и библијски пастири. Они иду од куће до куће, честитају празник и певају песме о Христовом рођењу. Обучени су скромно као и сви пастири и тако имитирају јеванђељске пастире. Они који глуме мудраца и цара имају огртаче, који можда и нису у духу садашњих. Други, који глуме цара имали су мачеве, додуше дрвене. Пастири носе дугачке мотке, што је потпуно разумљиво јер су библијски пастири морали хранити своја стада и чувати од лопова и дивљих звери. Песме које они певају понекад су шаљиве, али не и непристојне.