СЕЛО НЕКАД И САД
Купи ми бабо, купи...
Лицем на малу Госпојину села Поцерине и Посавотамнаве се преселе у Шабац у посету родбини али и на вашар свих вашара. Само што се сада дружење продужи и на целу седмицу. Али кренимо редом .
Наставак мисли мудрих а записаних из наслова не сумњамо да знате. Е сад дилема је само да ли јарећег, јагњећег или прасећег печења. Права мртва трка је у питању али да се јело и овог вашара јело се итекако. И заливало од домаће мученице преко аутентичних вина до страних пића свих марки. Или што неко рече има се, може се. Сад да ли је баш тако...
Колико је сам вашар свих вашара значајан сведочио прича о чика Слоби из Посавотамнаве који одавно оре небеске њиве. Васцелу годину није излазио из њиве а одмарао у сењаку или магази током дана. А јутром на малу Госпојину облачио шајкано одело и опанке те шајкачу коју је деда бата донео са Солуна. Дан проводио у шетњи да све види и понеку ситницу купи и поједе порцију печења. У сутон је хрлио на аутобуску станицу и уз крст молио да дочека и наредни вашар до истека филма живота.
На вашару сретосмо и пар из Посавотамнаве Нену и Микана који у најбољим годинама живе вашар од постављања прве шатре до паковања угоститеља и забавног парка. Једини знак једнакости је да су од идеје да одмор проводе под закупљеним шатором прерасло у идеју коју ће у стварност преточити камп приколица на сопствени погон да одморе и силне што потрепштине што дарове најближима одложе.
Занимљивост више је да они опет на саму малу Госпојину не долазе јер гужва их омета у доживљају светковине.
Само дружење са домаћинима за ручак и под шатрама траје сада и по целу седмицу и претвара се у празник над празницима. Питање из песме “Хоћемо ли у Шабац на вашар” се не поставља а бабе из песме отпадају и из раззмишљања. Ужива се и ишчекује наредни дан са еланом који ни киша ни жега недају умањити опет са жељом да веле шерети дан траје и дуже а да ноћ зраци сунца оставе на миру.
И не би вашар био то што јесте а Шабац престоно место и циљ од ког се не одустаје да није и досетки који бележимо уз салве смеха твораца, групе младића. Ових дана, веле, испод једне од шатри чуо се глас, молимо драге посетиоце да не пипају певачицу масним рукама а смех се орио подсећањем једног од њих. Наиме, у дане када је тек почело да заживљава озвучење опет је глас са разгласа молио децу да не играју ластиша са кабловима од озвучења. Далеко од смешног али и сведочење како је растао вашар свих вашара.
И тако од чика Слобе до Нене и Микана пропутовасмо скоро пун век. Колона којој може позавидети и чувена Маракана тече из дана у дан док не завлада опојни мир а већ на растаку састанак већ наредног лета. И за крај опет питање дечије велике душе купи ми купи бабо.
Адреса је као и толико лета за нама вашар најбољи на свету о којем се годину дана прича у селима окружења.
Наставак мисли мудрих а записаних из наслова не сумњамо да знате. Е сад дилема је само да ли јарећег, јагњећег или прасећег печења. Права мртва трка је у питању али да се јело и овог вашара јело се итекако. И заливало од домаће мученице преко аутентичних вина до страних пића свих марки. Или што неко рече има се, може се. Сад да ли је баш тако...
Колико је сам вашар свих вашара значајан сведочио прича о чика Слоби из Посавотамнаве који одавно оре небеске њиве. Васцелу годину није излазио из њиве а одмарао у сењаку или магази током дана. А јутром на малу Госпојину облачио шајкано одело и опанке те шајкачу коју је деда бата донео са Солуна. Дан проводио у шетњи да све види и понеку ситницу купи и поједе порцију печења. У сутон је хрлио на аутобуску станицу и уз крст молио да дочека и наредни вашар до истека филма живота.
На вашару сретосмо и пар из Посавотамнаве Нену и Микана који у најбољим годинама живе вашар од постављања прве шатре до паковања угоститеља и забавног парка. Једини знак једнакости је да су од идеје да одмор проводе под закупљеним шатором прерасло у идеју коју ће у стварност преточити камп приколица на сопствени погон да одморе и силне што потрепштине што дарове најближима одложе.
Занимљивост више је да они опет на саму малу Госпојину не долазе јер гужва их омета у доживљају светковине.
Само дружење са домаћинима за ручак и под шатрама траје сада и по целу седмицу и претвара се у празник над празницима. Питање из песме “Хоћемо ли у Шабац на вашар” се не поставља а бабе из песме отпадају и из раззмишљања. Ужива се и ишчекује наредни дан са еланом који ни киша ни жега недају умањити опет са жељом да веле шерети дан траје и дуже а да ноћ зраци сунца оставе на миру.
И не би вашар био то што јесте а Шабац престоно место и циљ од ког се не одустаје да није и досетки који бележимо уз салве смеха твораца, групе младића. Ових дана, веле, испод једне од шатри чуо се глас, молимо драге посетиоце да не пипају певачицу масним рукама а смех се орио подсећањем једног од њих. Наиме, у дане када је тек почело да заживљава озвучење опет је глас са разгласа молио децу да не играју ластиша са кабловима од озвучења. Далеко од смешног али и сведочење како је растао вашар свих вашара.
И тако од чика Слобе до Нене и Микана пропутовасмо скоро пун век. Колона којој може позавидети и чувена Маракана тече из дана у дан док не завлада опојни мир а већ на растаку састанак већ наредног лета. И за крај опет питање дечије велике душе купи ми купи бабо.
Адреса је као и толико лета за нама вашар најбољи на свету о којем се годину дана прича у селима окружења.
Сретен Косанић
Најновији број
18. април 2024.
