КРИВИНА У ОГЛЕДАЛУ
Заљутили пола Коцељеве
Скупили смо петљу и и запуцали у суботу у Коцељеву, на Фестивал зимници. За разлику од многих, нисмо кренули тамо са идејом да напунимо шпајзеве разним ђаконија. Ем је висок дату, ем нам уши још бриде од Шабачког вашара. Отишли смо да се такмичимо у спремању ловачког гулаша у котлићу.
Попут сваког дебитанта, на ово такмичење смо отишли растерећени бригом о пласману. Дошли смо да испробамо своје кулинарске вештине које често практикујемо уторком у сопственој редакцији. И добро смо се опремили. Имали смо органски лук, домаће љуте папричице, шаргарепу из Транскома, јунећу коленицу смо пазарили код месара у Коцељеви. Све је било спремно за „новинарски чили“ са којим смо хтели да представимо на овој манифестацији.
Ради се о изузетно љутом, специјалитету. Поред лука и шаргарепе, које смо исекли на крупно, у наш чили смо убацили десетак љутих папричица, две белолучене паприке, табаско сос и пет литара љутог сока од парадајза. У нашем новинарском котлићу било је места и за две киле дивљачи коју смо, попут свих такмичара, и ми добили од организатора. Ми смо ставили и три килограма, већ поменуте, јунеће коленице, а на крају и кашику домаћег џема од шљива.
Није све прошло како смо замислили. Прво смо каснили. Чијом грешком, зна се. Преузео је на себе ту врсту одговорности сам. Ради се о директору, али није то толико много ни битно. Елем, када смо ми дошли на одређено нам место, комшије су увелико динстале лук. Наша оригинална идеја, која је уродила плодом, била је и да посетиоцима Фестивала зимнице у Коцељеви понудимо хлеба, масти и алеве паприке. Златно је доба, зар не? Нисмо стигли ни ватру да упалимо, нити да намажемо иједно парче хлеба, а поред нашег штанда је прошао министар просвете Младен Шарчевић. Уз њега су били и народни посланик Веран Матић, као и специјални саветним министра др Александар Пајић. Министар се културно јави, чак нас је и препознао.
- О, ево Шапчана - поздравио се са нам министар.
Потврдио је са осмех на лицу и Матић ту чињеницу, само се Пајић правио луд. Није се јавио својим суграђанима. Нисмо му по мери. Гледао је негде у даљину. Тог тренутка сам постао свестан да напредњаци у Шапцу никада неће доћи на власт, изузев ако остане на снази одлука о бојкоту. Једноставно, немају шлифа, нису Џекови. Приђи поздрави се, попричај мало са људима. Јесмо ми из Гласа Подриња, али нисмо ваљда звери, побогу. Рекли смо министру шта правимо, а онда је он, уз велико олакшање на Пајићевом лицу отишао даље. Жао нам је само што нисмо имали тог хлеба, масти и алеве паприке у том трентку да понудимо високе званице, али биће прилике.
И да се разуме, политиком се нисмо бавили. Питали су нас многи откуд ми ту, у напредњачком леглу. Није био ниједан разлог да и ми не будемо тог дана у Коцељеви. Домаћини су били предусретљиви. Изашли су нам у сусрет за све што нам је требало. Све је било како је требало.
И док је наш директор вредно, уз помоћ колегиница, мазао маст на хлеб, солио и паприкирао, остатак екипе се бацио на „чили“. Диреетор је био успешнији, јер је за кратко време девет векни хлеба поделио пролазницима. Људи су се веселили сусрету са нама, јер смо их, на неки начин, стварно подсетили на нека срећна времена, на неко старо златно доба.
Котлић се за то време крчкао. Огромну помоћ су нам пружили суграђани који су били лево и десно од нас и припремали своје специјалне гулаше. Феноменална амтносфера, пуно хране око нас, да не лажемо и пића. Крчкало се то како је требало, али дефинитивно смо закаснили. Љутину смо „уболи“, свако ко је пробао, то је и приметио. Требало је још једно сат времена да се крчка и да буде какав смо навикли да једемо.
Прави мајстори заната су нам скренули пажњу да други пут ставимо мање парадајза, а више воде, и да поведемо више рачуна о ватри. Вредни и искрени савету. Најбољу оцену за свој труд смо добили од комшија који су се такође такмичили са својим гулашом.
- Будите сигурни, појешће се – оценио нас је.
И тачно. Предали смо ми узорак жирију на оцењивање. Наш „чили“ се изгубио у мноштву других гулаша. Награде су праведно подељене, а наш је и поједен. Сервирали смо га такође оригинално - у лепињу са милерамом. Милина једна. Био је љут као што смо и обећали, али нико се није жалио.
Следећи пут ће све то бити много боље. За разлику од неких, савете и критике смо примили к знању, спремни да следећи пут превазиђемо сва, па и своја очекивања. А, ко зна, можда следеће године заљутимо и неког на вишој позицији од министра просвете.
Попут сваког дебитанта, на ово такмичење смо отишли растерећени бригом о пласману. Дошли смо да испробамо своје кулинарске вештине које често практикујемо уторком у сопственој редакцији. И добро смо се опремили. Имали смо органски лук, домаће љуте папричице, шаргарепу из Транскома, јунећу коленицу смо пазарили код месара у Коцељеви. Све је било спремно за „новинарски чили“ са којим смо хтели да представимо на овој манифестацији.
Ради се о изузетно љутом, специјалитету. Поред лука и шаргарепе, које смо исекли на крупно, у наш чили смо убацили десетак љутих папричица, две белолучене паприке, табаско сос и пет литара љутог сока од парадајза. У нашем новинарском котлићу било је места и за две киле дивљачи коју смо, попут свих такмичара, и ми добили од организатора. Ми смо ставили и три килограма, већ поменуте, јунеће коленице, а на крају и кашику домаћег џема од шљива.
Није све прошло како смо замислили. Прво смо каснили. Чијом грешком, зна се. Преузео је на себе ту врсту одговорности сам. Ради се о директору, али није то толико много ни битно. Елем, када смо ми дошли на одређено нам место, комшије су увелико динстале лук. Наша оригинална идеја, која је уродила плодом, била је и да посетиоцима Фестивала зимнице у Коцељеви понудимо хлеба, масти и алеве паприке. Златно је доба, зар не? Нисмо стигли ни ватру да упалимо, нити да намажемо иједно парче хлеба, а поред нашег штанда је прошао министар просвете Младен Шарчевић. Уз њега су били и народни посланик Веран Матић, као и специјални саветним министра др Александар Пајић. Министар се културно јави, чак нас је и препознао.
- О, ево Шапчана - поздравио се са нам министар.
Потврдио је са осмех на лицу и Матић ту чињеницу, само се Пајић правио луд. Није се јавио својим суграђанима. Нисмо му по мери. Гледао је негде у даљину. Тог тренутка сам постао свестан да напредњаци у Шапцу никада неће доћи на власт, изузев ако остане на снази одлука о бојкоту. Једноставно, немају шлифа, нису Џекови. Приђи поздрави се, попричај мало са људима. Јесмо ми из Гласа Подриња, али нисмо ваљда звери, побогу. Рекли смо министру шта правимо, а онда је он, уз велико олакшање на Пајићевом лицу отишао даље. Жао нам је само што нисмо имали тог хлеба, масти и алеве паприке у том трентку да понудимо високе званице, али биће прилике.
И да се разуме, политиком се нисмо бавили. Питали су нас многи откуд ми ту, у напредњачком леглу. Није био ниједан разлог да и ми не будемо тог дана у Коцељеви. Домаћини су били предусретљиви. Изашли су нам у сусрет за све што нам је требало. Све је било како је требало.
И док је наш директор вредно, уз помоћ колегиница, мазао маст на хлеб, солио и паприкирао, остатак екипе се бацио на „чили“. Диреетор је био успешнији, јер је за кратко време девет векни хлеба поделио пролазницима. Људи су се веселили сусрету са нама, јер смо их, на неки начин, стварно подсетили на нека срећна времена, на неко старо златно доба.
Котлић се за то време крчкао. Огромну помоћ су нам пружили суграђани који су били лево и десно од нас и припремали своје специјалне гулаше. Феноменална амтносфера, пуно хране око нас, да не лажемо и пића. Крчкало се то како је требало, али дефинитивно смо закаснили. Љутину смо „уболи“, свако ко је пробао, то је и приметио. Требало је још једно сат времена да се крчка и да буде какав смо навикли да једемо.
Прави мајстори заната су нам скренули пажњу да други пут ставимо мање парадајза, а више воде, и да поведемо више рачуна о ватри. Вредни и искрени савету. Најбољу оцену за свој труд смо добили од комшија који су се такође такмичили са својим гулашом.
- Будите сигурни, појешће се – оценио нас је.
И тачно. Предали смо ми узорак жирију на оцењивање. Наш „чили“ се изгубио у мноштву других гулаша. Награде су праведно подељене, а наш је и поједен. Сервирали смо га такође оригинално - у лепињу са милерамом. Милина једна. Био је љут као што смо и обећали, али нико се није жалио.
Следећи пут ће све то бити много боље. За разлику од неких, савете и критике смо примили к знању, спремни да следећи пут превазиђемо сва, па и своја очекивања. А, ко зна, можда следеће године заљутимо и неког на вишој позицији од министра просвете.
Н. К.
Најновији број
18. април 2024.
