КАЊОН ТРЕШЊИЦЕ КОД ЉУБОВИЈЕ
Гости у дворишту белоглавих
Кречњачке стене кањона Трешњице дом за преко педесет белоглавих супова.Чести јунаци народних предања. Без људи на овим просторима, данас би им опстанак био неизвестан. Прве комшије, породица Вучићевић генерацијски добротвор “природних санитараца”. Увац данас има Добрилу, а Трешњица памти Живка и Гигу
Тешко је на папир пренети емоцију. Осећања која преплаве човека када му се у природи готово нетакнутој људском руком изнад главе појави не једна, него пет “митских” птица са распоном крила од скоро три метра. Инспирација за конструкцију једрилице, спона између три света: богова, људи и подземља, они којима је дато да виде будућност, надахнуће српских средњовековних владара, природни “санитарци”, доминирају небом изнад вас, и све што желите је да зауставите тренутак и уживате у пуноћи доживљаја контакта са исконским.
Непроцењиво, надреално, а релативно близу.
Кањон реке Трешњице налази се нешто више од 100 километара од Шапца. Дугачак је шест километара, са окомитим литицама кречњачких стена око 500 метара надморске висине. Раседлине и уседлине кречњака, природна су заштита од предатора и непогода и тиме иделан дом за белоглаве супове. Упућени кажу да данас овде борави 19 парова (38 одраслих птица) и 12 птића, однонсно педесет јединки. Али, с обзиром да је реч о птицама које су у младости познате по свом номадском животу и честим миграцијама, претпоставља се да стваран број становника трешњачких стена премашује ову цифру.
Захваљујући добрим комшијама опстанак лешинара на овој локацији је известан. Још половином прошлог века Михајло Вучићевић из Грчића је за птице направио трпезу. На коњу, без обзира на временске услове, вукао је лешине на оближњи пропланак и прехрањивао супове, који су у једном тренутку били на ивици истребљења. Овај посао наставио је његов син Лука, потом унук Слободан и праунук Горан. Генерацијска прича о помагању пернатим комшијама , добила је тако и свој технолошки ток од коња до савременог џипа.
Поред Вучићевића, као добротвори појављују се и други појединци и удружења, а ни економска корист од белоглавих станара кањона Трешњице није занемљрљива. Све је више стручњака који долазе да их изучавају, све више туриста у потрази за добром фотографијом. Но, оно што би ваљало напоменути је и податак, да белоглави супови упркос животу пречишћивача околине који је на корист човеку, нису баш љубитељи људске близине. Кад уоче човека гледају да се дистанцирају, понекад се чини да се само одабранима приказују. Популарна Добрила са Увца је изузетак који потврђује правило, а у Горњој Трешњици још увек памте дечјег љубимца Живка и Гигу сломљеног крила, којима је близак контакт са мештанима пријао, или живот спасао.
Од браон до беле огрлице
-Река Трешњица извире испод венца ваљевских планина, испод Повлена и тече 23 километра каменитим тлом. На том свом току до ушћа у Дрину, кроз векове је издубила трешњичку клисуру невероватне лепоте. Ово је најзападније обитавалиште белоглавог супа, чије се колоније у Србији још могу наћи на Увцу и у кањону Милешевке- надахнуто објашњава Сретен Светојевић Цвеле, мајор полиције у пензији и велики заљубљеник и познавалац белоглавих супова и природних лепота кањона Трешњице.
Младе птице пуну зрелост достижу у петој години живота. Распон крила је од 2,5 до 2,6 метара, код већих примерака и до три метра. Одрасли примерци су тешки од шест до десет килограма, док су високи од 90 до 110 цм. Пре “одраслог доба” имају браон огрлицу на врату, док је код одраслих она беле боје.
Једном када пронађу своју сродну душу, са њом остају до краја живота. Крајем јануара, почетком фебруара женка снесе само једно јаје на којем ће наредна 56 дана бдети и лежати оба родитеља. Птић учи да лети од трећег месеца живота, а то посматрати је по речима Светојевића право богатство и привилегија.
-Проћиће много времена док птић не постане добар летач. Уз родитеље остаје до годину дана, а онда као већина несташне деце постаје номад- каже Цвеле.
Ништа није далеко крилима тинејџера
Без искуства и знања да остану близу стена, ношени ваздушним струјама и тинејџерским авантуризмом, белоглави супови у младости одлете и неколико хиљада километара далеко од родитељског дома. Касније се ношени истим тим струјама, али снажнијим крилима, углавном врате на место рођења, осим у случају Добриле која је, као права дама,након младалачких трагања, до Србије дошла “првом класом”.
-Најдужи лет који је неки птић из Србије имао био је до Јемена, то је 3.450 километара. Садам је стигао до Ирака, где су га киднаповали и уцењивали да га врате. Посредством министарстава и влада пуштен је на слободу, али му се лет завршио у магли на далеководима код Црног мора. Имали смо и шест примерака младих који су одлетели у Јудејску пустињу, па је дошла Добрила. Добрила која је име добила, јер је одувек воелела људе и уживала у селфијима. Као и сва деца, жељна света, одлетела је у Турску. Тамо су је граничари турске војске спасили из брда и снега, али када се опоравила она није хтела од њих, те је на преваспитавање код родитеља на Увац стигла авионом- набраја Светојевић.
Инспирација и веровања
На небу белоглави суп изгледа као да плови. Нема махања крилима ни када полеће, већ га топле ваздушне струје дижу и на висине од 2.500 метара. Овакав начин лета, познат и као “кондоров лет” вековима је инспирисао уметнике на Балкану. Претпоставља се да је на грбу Немањића била представа белоглавог супа, док појединци тврде да је и данашњи грб Србије инспирисан овом птицом у фази сунчања, односно припреме за лет.
-Још у време старих Египћана једна од ћерки бога Ра била је везана за птицу белоглавог супа. Због чињенице да никада не убија свој плен, птица је заслужила привилегију да пролази и спаја три света: свет богова, а често је било веровање да могу да предвиде будућност и олују, јер се брзо окупе око плена- говори за “Глас Подриња” Сретен Светојевић Цвеле.
Веровања остају у домену магичног и недоказивог, али оно што је искусним посматрачима лешинара неоспорно је да ове птице у ваздуху имају специфичну и прецизну комуникаију. Праве чешаљ преко простора који надлећу, виде са преко шест километара висине. Кад уочи плен, суп карактеристично кружи око тог подручја и на тај начин позива остатак екипе на гозбу.
Чистач природе и добар комшија
Белоглави суп, народски лешинар, вековима је био везан за сточаре. Чистио је околину од лешева, док су његови желудачни сокови прекидали ланце заразе. Временом, људи заслепљени вером у своју супериорност на овој планети довели су лешинаре на ивицу истребљења.
На сву срећу, по Светојевићевим речима држава је препознала овај проблем и створена су разна удружења попут Фонда за заштиту птица грабљивица. Данас се свеобухватно овим проблемом бави Агенција Натура из Београда, која поред своје ренџерске службе ради и на едукацији становништва о значају белоглавог супа за људску заједницу.
Међутм, деценијама пре организоване заштите, белоглави супови у Горњој Трешњици могли су да рачунају само на помоћ свог првог комшије, Михајла Вучићевића из Грчића. Средином двадесетог века Михајло је први препознао потребу да се овој птици помогне.
-Михајло је коњем, самоиницијативно белоглавим суповима на једну пољану почео да износи лешине. То је сам почетак заштите и заједничког функционисања човека и птице на овом простору- каже Светојевић.
Пионирски подухват оца, наставио је син, а данас о белоглавим суповима брину унук и праунук, док за будућност остаје нада да ће свака нова генерација после нас, свој живот све више усклађивати са природом.
Непроцењиво, надреално, а релативно близу.
Кањон реке Трешњице налази се нешто више од 100 километара од Шапца. Дугачак је шест километара, са окомитим литицама кречњачких стена око 500 метара надморске висине. Раседлине и уседлине кречњака, природна су заштита од предатора и непогода и тиме иделан дом за белоглаве супове. Упућени кажу да данас овде борави 19 парова (38 одраслих птица) и 12 птића, однонсно педесет јединки. Али, с обзиром да је реч о птицама које су у младости познате по свом номадском животу и честим миграцијама, претпоставља се да стваран број становника трешњачких стена премашује ову цифру.
Захваљујући добрим комшијама опстанак лешинара на овој локацији је известан. Још половином прошлог века Михајло Вучићевић из Грчића је за птице направио трпезу. На коњу, без обзира на временске услове, вукао је лешине на оближњи пропланак и прехрањивао супове, који су у једном тренутку били на ивици истребљења. Овај посао наставио је његов син Лука, потом унук Слободан и праунук Горан. Генерацијска прича о помагању пернатим комшијама , добила је тако и свој технолошки ток од коња до савременог џипа.
Поред Вучићевића, као добротвори појављују се и други појединци и удружења, а ни економска корист од белоглавих станара кањона Трешњице није занемљрљива. Све је више стручњака који долазе да их изучавају, све више туриста у потрази за добром фотографијом. Но, оно што би ваљало напоменути је и податак, да белоглави супови упркос животу пречишћивача околине који је на корист човеку, нису баш љубитељи људске близине. Кад уоче човека гледају да се дистанцирају, понекад се чини да се само одабранима приказују. Популарна Добрила са Увца је изузетак који потврђује правило, а у Горњој Трешњици још увек памте дечјег љубимца Живка и Гигу сломљеног крила, којима је близак контакт са мештанима пријао, или живот спасао.
Од браон до беле огрлице
-Река Трешњица извире испод венца ваљевских планина, испод Повлена и тече 23 километра каменитим тлом. На том свом току до ушћа у Дрину, кроз векове је издубила трешњичку клисуру невероватне лепоте. Ово је најзападније обитавалиште белоглавог супа, чије се колоније у Србији још могу наћи на Увцу и у кањону Милешевке- надахнуто објашњава Сретен Светојевић Цвеле, мајор полиције у пензији и велики заљубљеник и познавалац белоглавих супова и природних лепота кањона Трешњице.
Младе птице пуну зрелост достижу у петој години живота. Распон крила је од 2,5 до 2,6 метара, код већих примерака и до три метра. Одрасли примерци су тешки од шест до десет килограма, док су високи од 90 до 110 цм. Пре “одраслог доба” имају браон огрлицу на врату, док је код одраслих она беле боје.
Једном када пронађу своју сродну душу, са њом остају до краја живота. Крајем јануара, почетком фебруара женка снесе само једно јаје на којем ће наредна 56 дана бдети и лежати оба родитеља. Птић учи да лети од трећег месеца живота, а то посматрати је по речима Светојевића право богатство и привилегија.
-Проћиће много времена док птић не постане добар летач. Уз родитеље остаје до годину дана, а онда као већина несташне деце постаје номад- каже Цвеле.
Ништа није далеко крилима тинејџера
Без искуства и знања да остану близу стена, ношени ваздушним струјама и тинејџерским авантуризмом, белоглави супови у младости одлете и неколико хиљада километара далеко од родитељског дома. Касније се ношени истим тим струјама, али снажнијим крилима, углавном врате на место рођења, осим у случају Добриле која је, као права дама,након младалачких трагања, до Србије дошла “првом класом”.
-Најдужи лет који је неки птић из Србије имао био је до Јемена, то је 3.450 километара. Садам је стигао до Ирака, где су га киднаповали и уцењивали да га врате. Посредством министарстава и влада пуштен је на слободу, али му се лет завршио у магли на далеководима код Црног мора. Имали смо и шест примерака младих који су одлетели у Јудејску пустињу, па је дошла Добрила. Добрила која је име добила, јер је одувек воелела људе и уживала у селфијима. Као и сва деца, жељна света, одлетела је у Турску. Тамо су је граничари турске војске спасили из брда и снега, али када се опоравила она није хтела од њих, те је на преваспитавање код родитеља на Увац стигла авионом- набраја Светојевић.
Инспирација и веровања
На небу белоглави суп изгледа као да плови. Нема махања крилима ни када полеће, већ га топле ваздушне струје дижу и на висине од 2.500 метара. Овакав начин лета, познат и као “кондоров лет” вековима је инспирисао уметнике на Балкану. Претпоставља се да је на грбу Немањића била представа белоглавог супа, док појединци тврде да је и данашњи грб Србије инспирисан овом птицом у фази сунчања, односно припреме за лет.
-Још у време старих Египћана једна од ћерки бога Ра била је везана за птицу белоглавог супа. Због чињенице да никада не убија свој плен, птица је заслужила привилегију да пролази и спаја три света: свет богова, а често је било веровање да могу да предвиде будућност и олују, јер се брзо окупе око плена- говори за “Глас Подриња” Сретен Светојевић Цвеле.
Веровања остају у домену магичног и недоказивог, али оно што је искусним посматрачима лешинара неоспорно је да ове птице у ваздуху имају специфичну и прецизну комуникаију. Праве чешаљ преко простора који надлећу, виде са преко шест километара висине. Кад уочи плен, суп карактеристично кружи око тог подручја и на тај начин позива остатак екипе на гозбу.
Чистач природе и добар комшија
Белоглави суп, народски лешинар, вековима је био везан за сточаре. Чистио је околину од лешева, док су његови желудачни сокови прекидали ланце заразе. Временом, људи заслепљени вером у своју супериорност на овој планети довели су лешинаре на ивицу истребљења.
На сву срећу, по Светојевићевим речима држава је препознала овај проблем и створена су разна удружења попут Фонда за заштиту птица грабљивица. Данас се свеобухватно овим проблемом бави Агенција Натура из Београда, која поред своје ренџерске службе ради и на едукацији становништва о значају белоглавог супа за људску заједницу.
Међутм, деценијама пре организоване заштите, белоглави супови у Горњој Трешњици могли су да рачунају само на помоћ свог првог комшије, Михајла Вучићевића из Грчића. Средином двадесетог века Михајло је први препознао потребу да се овој птици помогне.
-Михајло је коњем, самоиницијативно белоглавим суповима на једну пољану почео да износи лешине. То је сам почетак заштите и заједничког функционисања човека и птице на овом простору- каже Светојевић.
Пионирски подухват оца, наставио је син, а данас о белоглавим суповима брину унук и праунук, док за будућност остаје нада да ће свака нова генерација после нас, свој живот све више усклађивати са природом.
Населити орла брадана
-Након формирања Фонда за заштиту птица грабљивица имали смо идеју да са Пиринеја населимо овде орла брадана. Тиме би овде добили једино место на планети на којем имамо младицу у реци Трешњици, белоглавог супа као санитарца на стенама, и орла брадана који је симбиоза у природи. Они не угрожавају једни друге. Суп се храни лешинама, а брадан се храни костима. Ово је мала колонија у односу на ону на Увцу, па претпостављамо да га белоглави суп не би потиснуо са стена. Чврсто сам убеђен да би то привлачило овде људе из целог света и било одлична развојна шанса за туризам- објашњава Светојевић.
Т. Трифковић
Најновији број
18. април 2024.
