ФУДБАЛСКИ КЛУБ „МАЧВА“ - 100 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА
ДРЕСОВИ У „БОЈАМА МОГУЋНОСТИ“
Родило се као идеја, вероватно са првом фуТбалском лопту, како су онда говорили. „Лоптање“ има неку посебну магију, чак и тамо где о њој ништа не знају, чим се појави „ухвати очи“ неке дечурлије, младића, чак и старијих. У тим шутевима акцијама аутоматски се пројектују разбибрига, здравље, али и снови, чежње.... први пут када се проба, више се, углавном не напушта, партије и утакмице се окончају, али размишљање о њима не. После година патње, разних ужаса, нестанка становништа, Шапчанима је требала нада, сан, још се опорављао град од Великог рата, када се закотрљала лопта. Беше мај 1919. године када се родила МАЧВА. Ипак, четири месеца касније, почиње историја, тамо где се формирао сан, на пољани, у диму прашине, крај „крпењаче“. Мачва је баш 21. септембра 1919. године одиграла први меч, започевиши дуг, дуг пут. О највећим успесима клуба, сезонама у највишим ранговима, највећим победама, већ је писано, трудићемо се да до краја ове календарске године представимо неке занимљивости из историје „црвено-црних“, некоме познате, некоме не.
Као када се друштво окупи на пољани, жељно само игре, све друго постаје мање важно, четири предмета, ма каква, довољна су за стативе, лопта, малко издувана „јајаста“, нема везе, само да се котрља и доноси радост. Дресови? тога нема, свако игра у нечему комотном, подела и онда се, често и током игре упознаје ко су нам све саиграчи, а ко противници.
Тај ентузијазам и бар таква љубав, грејала је прве играче Спортског клуба МАЧВА. Наравно, за утакмице морају да се пронађу, колико толико адекватне и постојане стативе и пречка, док торзо мора покривати нека једнобразна униформа. Новца нема, „плата“ је задовољство игре и победе, клупски капитал је дрвени оквир, застарела лопта и жеља на таласима снова. Импровизација је пут до униформе, а беле, не баш очуване кошуље могле би понети епитет прве опреме шабачког клуба на смирају друге деценије двадесетог века. Не размишљајте о шортсевима, штуцнама, копачкама, то је већ питање сналажења, шта нуди кућна гардероба, а на стопалима улична обућа, некада и опанци.
Прва права гарнитура дресова Шапчанима је стигла као поклон. Први ривал Мачве икада био је Српски спортски клуб из Митровице, потом су, друге године живота овдашњег клуба одмерене снаге са „Спартом“ из Руме, „Брђанином“ из Београда, као и екипом СРПСКИ МАЧ, митровачким клубом који је често био пандан Шапчанима до уласка клуба у лигашка такмичења. Баш Митровчани су даровали ривале и спортске пријатеље из Шапца гарнитуром „црно-белих“ дресова. То беше стара опрема „Српског мача“. Доминирала је црна боја, док су крагна и ранфла на рукаву бели. Ипак, ова гарнитура није била комплетна, те је на једној фотографији, пред утакмицу проитв Мача (1920), видљиво да три првотимца Мачве немају дрес, већ су у стандарним белим кошуљама.
Већ у наредној години, добили су шабачки младићи нове дресове. Те 1921. године можда и најбољи клуб Посавине био је митровачки ГРАЂАНСКИ, тим претеча каснијег друголигаша Срема. Често су гостили Мачву, једнако често и побеђивали, ипак, голобради момци из Шапца остављали су јак утисак, љубављу, ентузијазмом, али и знањем на тим где су наступали и онда позната имена Југославије, Вајс и Хорват. Пред један од мечева, управа шампиона Посавине, поклонила је Мачви гарнитуру дресова небеско плаве боје и прве копачке, односно „фуТбалске ципеле”, како их онда зваше.
Тек у четвртој години постојања МАЧВА је постала „црвено-црна“, по чему је позната и данас. Те 1923. године резултатски успешна Мачва суочавала се са проблемима. У лиги Београдског лоптачког подсавеза, занемарили су провинцију. Јесењи део сезоне није ни игран у жупском првенству где је наступао шабачки тим. Услед несугласица три играча (Караџић, Поповић и Кесић) издвојили су се из Мачве и основали Шабачки спортски клуб (ШСК). Ипак, тек око месец дана је трајао тај тим. Поменути тројац се врато у клуб са црвено-црним дресовима који су требали да буду дресови управо ШСК-а. Скупштина клуба је усвојила ове боје као званичне 1926. године.
Овде треба напоменути да смо ове податке преузели из публикације настале повод десетогодишњице Спортског клуба МАЧВА „Десет година Мачве“, настале 1930. године. Уредили су је Бора Кесић и Илија Паранос. Постоје тврдње да је „Српски мач“ поклонио црвено-црне, а не црно-беле дресове, међутим овде се позивамо на директан писани извор из времена блиског времену о којем говори.
„Црвено-црна“ обележја Мачве, усвојена, дакле, 1926. године, на кратко су промењена децембра 1992. године, 66 година касније. Ондашња управа, одлучила је, у новом времену, већ новој држави СР Југославији, да промени боје клуба у црвено-плаве. Црвена означена као боја слободе и радости, плава обележје демократије. У овим дресовима Мачва је играла и чувени меч баража за улазак у Прву А лигу против Спартака. Ипак, касније су враћени дресови у бојама усвојеним 1926. године.
Нових измена није било, ни званичних, ни фактичких. Можда би се као делимична измена могао тумачити дрес с почетка ове деценије, када је ондашњи српсколигаш, као прву опцију, имао дрес где преовладава црвена боја, уз црне шортсеве. Од 2014. враћене су традиционалне пруге у бојама „туге и радости“.
Тај ентузијазам и бар таква љубав, грејала је прве играче Спортског клуба МАЧВА. Наравно, за утакмице морају да се пронађу, колико толико адекватне и постојане стативе и пречка, док торзо мора покривати нека једнобразна униформа. Новца нема, „плата“ је задовољство игре и победе, клупски капитал је дрвени оквир, застарела лопта и жеља на таласима снова. Импровизација је пут до униформе, а беле, не баш очуване кошуље могле би понети епитет прве опреме шабачког клуба на смирају друге деценије двадесетог века. Не размишљајте о шортсевима, штуцнама, копачкама, то је већ питање сналажења, шта нуди кућна гардероба, а на стопалима улична обућа, некада и опанци.
Прва права гарнитура дресова Шапчанима је стигла као поклон. Први ривал Мачве икада био је Српски спортски клуб из Митровице, потом су, друге године живота овдашњег клуба одмерене снаге са „Спартом“ из Руме, „Брђанином“ из Београда, као и екипом СРПСКИ МАЧ, митровачким клубом који је често био пандан Шапчанима до уласка клуба у лигашка такмичења. Баш Митровчани су даровали ривале и спортске пријатеље из Шапца гарнитуром „црно-белих“ дресова. То беше стара опрема „Српског мача“. Доминирала је црна боја, док су крагна и ранфла на рукаву бели. Ипак, ова гарнитура није била комплетна, те је на једној фотографији, пред утакмицу проитв Мача (1920), видљиво да три првотимца Мачве немају дрес, већ су у стандарним белим кошуљама.
Већ у наредној години, добили су шабачки младићи нове дресове. Те 1921. године можда и најбољи клуб Посавине био је митровачки ГРАЂАНСКИ, тим претеча каснијег друголигаша Срема. Често су гостили Мачву, једнако често и побеђивали, ипак, голобради момци из Шапца остављали су јак утисак, љубављу, ентузијазмом, али и знањем на тим где су наступали и онда позната имена Југославије, Вајс и Хорват. Пред један од мечева, управа шампиона Посавине, поклонила је Мачви гарнитуру дресова небеско плаве боје и прве копачке, односно „фуТбалске ципеле”, како их онда зваше.
Тек у четвртој години постојања МАЧВА је постала „црвено-црна“, по чему је позната и данас. Те 1923. године резултатски успешна Мачва суочавала се са проблемима. У лиги Београдског лоптачког подсавеза, занемарили су провинцију. Јесењи део сезоне није ни игран у жупском првенству где је наступао шабачки тим. Услед несугласица три играча (Караџић, Поповић и Кесић) издвојили су се из Мачве и основали Шабачки спортски клуб (ШСК). Ипак, тек око месец дана је трајао тај тим. Поменути тројац се врато у клуб са црвено-црним дресовима који су требали да буду дресови управо ШСК-а. Скупштина клуба је усвојила ове боје као званичне 1926. године.
Овде треба напоменути да смо ове податке преузели из публикације настале повод десетогодишњице Спортског клуба МАЧВА „Десет година Мачве“, настале 1930. године. Уредили су је Бора Кесић и Илија Паранос. Постоје тврдње да је „Српски мач“ поклонио црвено-црне, а не црно-беле дресове, међутим овде се позивамо на директан писани извор из времена блиског времену о којем говори.
„Црвено-црна“ обележја Мачве, усвојена, дакле, 1926. године, на кратко су промењена децембра 1992. године, 66 година касније. Ондашња управа, одлучила је, у новом времену, већ новој држави СР Југославији, да промени боје клуба у црвено-плаве. Црвена означена као боја слободе и радости, плава обележје демократије. У овим дресовима Мачва је играла и чувени меч баража за улазак у Прву А лигу против Спартака. Ипак, касније су враћени дресови у бојама усвојеним 1926. године.
Нових измена није било, ни званичних, ни фактичких. Можда би се као делимична измена могао тумачити дрес с почетка ове деценије, када је ондашњи српсколигаш, као прву опцију, имао дрес где преовладава црвена боја, уз црне шортсеве. Од 2014. враћене су традиционалне пруге у бојама „туге и радости“.
„Џигерасти“ у Београду
Осим поменутих, играла је Мачва у различитим дресовима кроз историји, условљавале су финансије различите, али само једнократне, измене. Прва велика победа Мачве у Првој лиги догодила се 7. априла у Београду, када је побеђена Звезда 2:1. У том мечу играчи су наступили у, како истиче актер Стеван Станић, „џигерастим“ дресовима. Клуб није имао резервну гарнитуру, прва није одговарајућа због боја Звезде која прва бира, као домаћин, те је „чика Дуле“, економ Београђана, још неосушене, наравно неиспеглане резервне Звездине, скинуо са сушила и дао Шапчанима пред меч: „У сажваканим и јадним дресдовима изгледали смо као да смо банули са неког буњишта. Никада нисмо заборавили ту повређену сујету младића, који бар пре утакмице, док вичу три пута „здраво!“ желе да за тамо неке девојчаке очи на трибинама оставе леп утисак, а уместо тога, онај смех, оно спрдање...“, рекао је Станић за књигу „Две златне године аутора Богдана Секендека и Драгана Ивановића.
Вардар сећа на Мачву
Прва турнеја Мачве догодила се крајем 20-их година када је клуб априла 1928. године путовао у Солун, а по повратку кроз данашњу Македонију застао у Битољу, а потом у Скопљу. Домаћи Вардар је понудио пријатељски меч Шапчанима, због умора је управа клуба морала одбити позив, али је на поклон оставила гарнитуру црвено-црних дресова Скопљанцима, чиме су то постале боје какве нкеадашњи шампион Југославије носи и данас.
Прослава века постојања?
У години када слави велики јубилеј шабачка МАЧВА, до сада је, у то име, организовала турнир за млађе категорије, а надамо се да ће у преостала три месеца бити приређен још неки догађај којим би се одало признање свима који су били део овог клуба од 1919. године. Почетком године је било незваничних најава о гостовању неког клуба из иностранства, међутим, за сада, нема конкретнијих најава, уз уверавања, из клуба, да ће бити прослављено стотину лета на још неки начин. Све захтева време, финансијска средства, озбиљну организацију, потрагу за слободним терминима у току првенства, те нам остаје да се навијачки надамо како је три месец ипак адекватан временски период. Постојаће МАЧВА и даље, али ће остати жал и горчина ако троцифрен број година не буде овенчан на неки посебан начин.
Д. Б.
Најновији број
18. април 2024.
