ИНТЕНЗИВНО ЗЕЛЕНО

Мр Љубиша Којић професор је физичког васпитања у Шабачкој гимназији и Школи примењених уметности, дифовац, човек који воли природу, спорт, дружење и људе. Све то намерава да обједини у Коначишту Тихи кутак.
Прошле године купио је кућу у Милошевцу, на падинама Цера, са 25 ари плаца. Желео је да има место изван града где ће моћи да „напуни батерије“, а касније је дошао на идеју да ту направи коначиште за бициклисте, бајкере, планинаре и све заљубљенике у природу.
- То ће бити преноћиште без фиксне цене, где ће људи моћи да преспавају ноћ, или остану пар дана и плате колико сматрају да треба. Немам намеру да правим бизнис, Коначиште је предвиђено, пре свега, за дружење. Замислио сам да то буде првенствено за бициклисте и бајкере, пошто су слични, и једни и други воле природу. Али, добродошао је свако ко је из ове приче. Чека ме још доста рада, нисам ове године успео да завршим све што сам планирао, па сам оставио за следећу.
Као неко ко је тридесет година био у кајаку, као кајакаш и тренер, Љубиша размишља о могућности да у Тихом кутку направи простор који би могли да користе кајакаши који зими трче и возе ланглауф скије на Церу, за зимске, веслачке, кајакашке припреме.
Захваљујући кајаку, боравио је у два наврата у Аустралији, где је лети све у „сивкасто-браонкастим нијансама“.
- Зелено јесте, али не тако интензивно зелено као код нас.
У Институту за спорт у Сиднеју, који је један од најпрестижнијих, радио је истраживања на тему исхране спортиста суплементима и веслачке технике, на основу којих је урадио магистарски рад из кајака на Диф-у.
- Кајакаши, као и сви индивидуални спортисти, другачији су од оних који тренирају групне спортове. Мада сам више за спортове кратких стаза, увек сам, из хобија, ишао на маратоне у пливању и триатлоне у кајаку и бициклизму, али сам 2008. од педесет учесника био трећи у генералном пласману у планинском бициклизму у Србији.
Последњих година „бајс“ је заменио мотором.
- Како сам старији, не могу стално да возим, мора нешто и мене да вози, кроз смех каже Љубиша.
До сада је објавио књигу „Како владати светом“, која није за владаре, него за оне који настоје да владају својим унутрашњим светом. Сада пише кратке приче.
Љубав према природи и писању и јесте синхорна. Подразумева тишину сусретања са самим собом.

„У договору сам са пријатељем, Миланом Ђуповцем, који има кућу од сламе у Јевремовцу, да направимо трасу за шетаче. У Аустралији то зову буш вокинг а код нас постоји термин хајкинг. То су људи који ходају са два штапа. Постоји један пут, стара траса од макадама, који иде од Маова према Церу и излази на Десић. То би они који се баве шетањем могли да пређу без опасности од саобраћаја. Урађен је нови, асфалтни део пута који води на Цер, остало је да се уради још триста метара, да се просече и изађе на Водице, што је близу Липових вода на Церу, где је сјајан видиковац. Ту се спаја пут са оним који иде од Текериша и доста скраћује.“