Немамо времена једни за друге

Светски дан менталног здравља сваке године обележава се 10. октобра на иницијативу Светске федерације за ментално здравље, уз подршку Светске здравствене организације, а у партнерству са министарствима здравља и организацијама цивилног друштва широм света. Ове године обележавање Светског дана менталног здравља посвећен је превенцији самоубиства. Тим поводом, разговарали смо са др Стеваном Станковићем, неуропсихијатром.

С обзиром да овај број нашег листа излази баш на Светски дан менталног здравља, логично је да је прво питање – Шта је ментално здравље?

- Говорећи народним језиком, ментално здравље је здрава памет. Стара максима „У здравом телу здрав дух“ у данашње време може да се преокрене: „Здрав дух одржава здраво тело“. Без здравог духа, тешко је имати здраво тело. Ако је само једно здраво, дух или тело, то води у пропаст, често и у злочин, у сваком случају, неко непочинство, било ментално, или физичко. Појам менталног је широк, односи се на душевност, памет, свест, разум...
Ментално здравље је стање у коме појединац остварује све своје потенцијале, када живи испуњен живот?
- Ако адекватно својим могућностима и жељама, својој средини, ужој и широј, представља корисног члана заједнице, који је и на сопствену и општу добробит, човек је ментално здрав.

А ко је нормалан човек? Не постоји, бар колико је мени познато, прецизна дефиниција.
- Постоје статистике и отклони лево и десно, горе и доле. Луд човек има чисте тренутке, а онај ко је потпуно чист, има такозване „жуте минуте“. Значи, здрава памет је стање које није трајно.
И ментални поремећаји могу да буду тренутни?
- Наравно.
Статистике говоре да сваки четврти човек пати од неког облика менталног поремећаја током живота?
- У просеку, 2% опште популације су трајно душевно поремећени. То је бројка која је мање-више стандардна, без обзира на спољашње могућности и немогућности, односно, лоше и добре стране живота.
Говорите о психозама?
- Да. Има оних који у великим националним или личним несрећама склизну, прегори им осигурач па упадну у неко стање ненормалности и учине нешто другом или себи, али то је привремено и углавном се враћа после извесног времена у какву-такву нормалу, односно, у 90% такозваних нормалних. За време рата, овај проценат мало скочи, али се брзо враћа на стандарну вредност.
Који су најчешћи ментални поремећаји?
- Најчешћи, практично свакидашњи ментални поремећаји јесу стресне ситуације, све што је ванредно, што се изненада дешава, што није уобичајено. То изазива реакцију која може бити у виду одбране тог тренутка, бежања са опасног места, одложена која се појави после неког времена, пролонгирана на неколико месеци, чак може довести и до трајне промене личности. То зависи од свих околности, како спољашњих, тако и унутрашње снаге, генетских и потенцијала личности. Најчешћа реакција у савременом друштву јесте анксиозност, стање страха, заправо, стрепње, што је најпрецизнији српски израз за анксиозност. Стрепим због нечега што се највероватније неће ни десити, али стрепим унапред. Значи, у питању је безразложан страх. Такође, долази до појаве депресивности, која је резултат погрешне личне процене о неуспеху у одређеној ситуације. Има депресивних реакција, али и депресивних болести које трају. Постоји и депресивна психоза, али, у сваком случају депресија је погрешна процена актуелне ситуације.
Мислите ли да смо као народ у колективној депресији?
- Мислим.
Јесмо ли погрешно проценили ситуацију?
- Уморили смо се. Дуго живимо у ненормалној ситуацији. Таман кад помислимо да ће бити боље, неко нас „лупи по глави“ па нас поново врати у још веће разочарање и идемо опет испочетка. Стално гурамо камен уз брдо.
Као Сизиф. Никада није довољно често и упорно говорити да није срамота потражити помоћ и отићи код психијатра, психолога, или психотерапеута. Понекад је неопходно укључити и терапију антидепресивима?
- То зависи од стања пацијента, стања његове болести, од способности терапеута како ће из њега извући остатак снага, подићи их и залити да нарасту. Лекар врши процену да ли ће успети да помогне пацијенту само уз помоћ речи, одређених упутстава, или одређених медикамената, којих сада има у приличном броју.
Какво је Ваше мишљење о терапији антидепресивима?
- Увек сам се дивио чувеном доктору Веску Савићу, који је био велико име неуропсихијатрије, чији је укупан медикаментозни арсенал био фенобарбитон, аспирин, или андол, и витамин Б12. Али, пре свега, умео је да користи реч, праву реч, право у чело, у правом тренутку. Сви ми каскамо за њим. Постоји много психолога, лајф коуча и разних самозванаца који не располажу медикаментозним шаржером, али делују речима, саветима, мање или више успешно. Постоје и сугестије. У народу смо имали тих појава, народ није знао за друго, веровао је у то, а вера је битна.
По вери нашој нам и бива. Него, да се вратимо теми. Нелечена, дуготрајна, упорна депресија понекад може довести до суицида што је тема овогодишњег обележавања Дана здравља.
- Не бих ја много о томе. Постоје статистике које су јасне, зна се у којим европским народима има највише суицида. Ми се приближавамо полако западним просецима, а важили смо за здрав народ. Не бих много потенцирао ту тему. Неко дигне руку на себе, медији подигну прашину (не сви) и после тога се јавља серија сличних покушаја.
Хајде да причамо о превентивним мерама. Како спречити суицид?
- Неко ће рећи да је важна превентива, али да је генетика важнија. Међутим, генетика је само један мали део читавог проблема и не би је требало потенцирати. Има породица кроз које се провлаче одређене генетске појаве, било да је у питању депресија, или плаве очи, то није спорно, али не треба око тога дизати велику буку, јер и на такве ствари можемо утицати. Где је превентива? Однос појединца према широј заједници. Где то почиње? Ако се сетимо да дете у мајчиној утроби чује и осећа ритмику њеног срца, њен говор, песму, вику, ударце. То дете памти и питање је шта ће понети из мајчине утробе. Кад се роди, излази у спољашњи свет. То је нова средина, којој мора да се прилагоди. Кад одрасте неколико месеци, упознаје остале чланове породице, па се у вртићу и основној школи његов круг познаника и пријатеља, самим тим и схватања, мења, да би се са адолесценцијом и средњом школом, забављањем, љубављу, запослењем и стварањем нове породице проширио, све време живећи у међусобном односу ја и други. Питање је какав ће однос бити између мене као јединке, будућег човека и друштва и какав ћу ја на крају бити, користан или некористан том друштву и шта ћу после репродуковати даље, какве наследнике. Значи, мајка, отац, породица – ту се понесу основна сазнања, основни појмови, схватања о односима ја и ви. Треба инсистирати на породици, на хармоничном односу јединке и друштва.
Мислите да је друштвени, социјални моменат веома важан у превенцији суицида?
- Да.
Да негујемо једни друге?
- То сте лепо рекли. Да негујемо једни друге. Ако желимо да нам буде боље, и нама лично, и нашој породици, и читавом друштву, онда морамо да размишљамо о томе на који начин се то може постићи, како ослушкујемо туђе патње и на који начин можемо помоћи. Враћамо се на оно: здрав дух обезбеђује здраво тело, а здраво тело ће репродуковати здраву особу. То је дуализам који мора да постоји.
Целовити приступ човеку, о чему се у последње време доста говори, био је познат и раније?
- Стари доктори су били интегративни, доктори целокупне медицине, посматрали су комплетну личност, улазили у породице. У време када сам ја био лекар опште праксе, ми смо били кућни лекари. Имали смо радну обавезу да обавимо бар тридесет кућних посета. Знали смо шта се кува на сваком шпорету у сваком лонцу, ко како живи, на шта треба утицати. Е, то смо заборавили. Немамо времена једни за друге. Требало би само мало да застанемо и ослушнемо.
И да чинимо другима оно што желимо да други чине нама?
- Тако је.

Целовити приступ човеку, о чему се у последње време доста говори, био је познат и раније?
- Стари доктори су били интегративни, доктори целокупне медицине, посматрали су комплетну личност, улазили у породице. У време када сам ја био лекар опште праксе, ми смо били кућни лекари. Имали смо радну обавезу да обавимо бар тридесет кућних посета. Знали смо шта се кува на сваком шпорету у сваком лонцу, ко како живи, на шта треба утицати. Е, то смо заборавили. Немамо времена једни за друге. Требало би само мало да застанемо и ослушнемо.