Инфо

10. октобар 2019.10. окт 2019.
Када сећања избледе
РЕЧ СТРУЧЊАКА: Деменција

Када сећања избледе

Поводом Месеца солидарностуи са старијим особама, а у сарадњи са стручњацима Центра за социјални рад „Шабац“, „Глас Подриња“ ће током октобра објавити серију текстова посвећених најизраженијим проблемима особа у трећем добу
Често чујемо да неко за стару особу каже да је сенилна или дементна, чиме у једној речи отписују валидност изјава те особе или објашњавају његово или њено понашање с призвуком ниподаштавања личности и с друге стране, потајном надом да се то неће и њему самом то десити када „загази у године“. Иако се деменција сматра честим пратиоцем старог доба, то није природно стање старе особе, нити значи да уколико је неко у том добу и помало забораван - да је дементан.

Према „Речнику психологије“ др Жарка Требјешанина „деменција је стечено свеопште, прогресивно и неповратно пропадање интелектуалних способности и виших менталних функција (интелигенције, мишљења, говора, памћења, учења, имагинације итд.) услед одређених органских узрока. Пропадање је праћено променама у личности, које доводе до поремећаја односа са физичком (дезоријентација у простору и времену) и социјалном средином (импулсивно, параноидно, тврдоглаво, социјално неадекватно, неурачунљиво или узнемирено понашање).

Деменција може настати из више узрока: повреде или обољења мозга, неког психотичног процеса, алкохолизма, наркоманије, дегенеративних процеса у старости итд.“

Процес деменције одвија се у три карактеристичне фазе. Само трајање појединачних фаза је индивидуално условљено и тешко за прогнозирање, а пре свега зависи од брзине развоја погоршања и пропадања мозга и менталних способности.

Прву фазу одликује то да особа примећује да понекад заборавља шта је кренула да уради, заборавља важне аспекте свакодневног живота или чини омашке којих касније не може да се сети. Карактеристични примери су да особа изгуби нит у конверзацији, заборави на договоре и састанке, заборави где је оставила одређени предмет или га остави на неко чудно место, заборави да узме прописану терапију лековима...

Ситуација у којој је партнер или друга особа суочи са тим, лако склизне у конфликт. Ове омашке и грешке су у почетку малобројне, а неретко их је свесна само особа која их је направила, али те ситуације приписује губитку концентрације или умором. Међутим, оне временом постају све бројније, почињу да их примећују партнер или деца, па реагују исправљањем и критиком оболелог, који опет све више постаје свестан свог стања, почиње да сумња у себе, бива све несигурнији и забринутији и почиње да се плаши онога шта се дешава.

И наравно, жели да зна и тражи одговор – шта му се то догађа. Овде се уочава разлика у искуству оболелог, од фазе осећаја да нешто није како треба до фазе свесности о томе. Такође, и особе у окружењу су преплављене питањима и разликују се у реакцијама.

Они који немају сазнања о деменцији, или не обраћају пажњу на ове прве знаке упозорења, приписују их недостатку концентрације или пак сматрају да је у питању недостатак добре воље, па их то иритира и љути. Ово зна да води до болних конфликата у односима са блиским особама. А када партнер или деца коначно сазнају праву дијагнозу, често бивају преплављени стидом и кривицом због таквог опхођења.
Они који већ поседују знање о деменцији, престрашени су замишљањем своје будућности. Њима је углавном јасно шта се догађа и свесни су да их чека болан период опраштања од особе какву су познавали, све већи губитак контакта и комуникације, а све већа потреба за преузимањем одговорности и неге за оболелог. Овде је честа и замена улога, где деца постају „родитељи“ потпуно животно зависном и беспомоћном оцу или мајци.

У другој фази, особа се више не држи реалности. Ипак, постоје моменти када је поново потпуно свесна садашњости и нове реалности, али се више не труди очајнички да то и задржи. Овде је суштинско питање, колико смо ми заправо у стању да досегнемо до особе. Уколико је особа занемарена и препуштена сама себи, пре ће склизнути у тај простор недоступности. Уколико постоји брижан приступ, много дуже ће остати у контакту са околином. Ово се постиже сталном комуникацијом, задавањем адекватних обавеза, позивом на активност, константном укљученошћу у дневна дешавања... Односно, омогућавањем да учествују у нашем друштву све док је то могуће, и наравно, што дуже.

Такође, важно је нагласити да у овој фази особе све више живе у сопственом свету, свету осећања. Осећања постају асоцијативна, окидач може бити било шта у окружењу, а осталима је тешко да прате ове асоцијације, или пак немају довољно сазнања о биографији оболелог. Ако видимо тужну особу, не морамо да анализирамо ту тугу, можемо да будемо у контакту прихватајући да та туга има разлог и функцију у садашњем пољу.

Искуства и осећања у садашњости, могу бити потакнута старим незавршеним искуствима или осећањима из прошлости, а ово се такође односи и на особе са деменцијом. Разлика је ипак у следећем:

а) особа са деменцијом није у стању да направи разлику између прошлости и садашњости, па стога нема свест о томе да се оно што она доживљава управо сада, заправо не догађа у садашњости, већ је поновно проживљавање незавршеног искуства из прошлости

б) особа са деменцијом неће бити у стању да своје доживљаје и осећања опише вербално, већ више симболички.

Због празнина у сећању и периода конфузије, особа више није ни сигурна у своју животну причу. Све врсте сећања се мешају на више начина: мешају се јер их повезује неко заједничко осећање или емоција, и мешају се са садашњошћу, јер је нешто из садашњости окидач за те емоције. Зато се ова фаза зове и „Залутали ја“, особа сваки пут изнова лута напред назад између своје прошлости и садашњости.

Пре свега, основно је прихватити особу са њеним искуствима и осећањима и признати да су та осећања стварна, а не нека врста имагинације, делузије или грешка услед конфузије. Стварањем сигурног окружења и давањем важности осећањима и мислима које се јављају као и давањем речи за оно што је тешко рећи, може се помоћи особи да то подели и искаже, како би доживела, макар и краткотрајне, тренутке унутрашњег мира.

Оболели у овој фази често веома отворено и неконтролисано почну да исказују своје жеље, импулсе и осећања (понекад и непристојне). Све оно што је током њиховог живота било потиснуто или остајало имплицитно, може да почне да се испољава, понекад и у екстремном облику. Појављују се скривене стране личности (псовање, изговарање нечијег имена, насилно или сексуално понашање... или пак супротно, нежност и романтика, никад раније исказане). Наравно, породица често буде постиђена због овога, па им је потребна подршка и давање информација о начину одвијања процеса деменције.

У трећој фази особа све више и више губи способност вербалне комуникације. Међутим, није увек најјаснија веза између самог губитка способности и оштећења или промена на мозгу, а само смањивање вербалног изражавања није увек у корелацији са овим оштећењима. Зато се дешавају ситуације да особа за коју се претпостављало да је неповратно изгубила способност говора, заправо врло јасно проговори у тренуцима када је повезана са средином или када добија нарочиту пажњу.

У сваком случају, у овој фази, особа све више комуницира репетитивним покретима или гласовима. Али, чак иако делује на први поглед без смисла, ово невербално понашање има и те како има смисла за особу. Ови покрети су веома често повезани са прошлошћу и свакодневним радњама (куцкање, брисање наслона столице или покрети из којих се може назрети да је особа била кројач, столар, домаћица...) Заправо, њима особа показује да се не одмара већ напротив, веома је заузета. И гласови, пре свега својим тоном, врло јасно изражавају тренутно расположење или емоцију, и веома су слични „пре-социјалном говору“ малог детета. Деца још увек немају речи, а стари људи са деменцијом их више немају, али и једни и други покушавају да комуницирају и нешто саопште другима. Зато је веома важно да најближи буду осетљиви за овакав вид комуникације и да имају стрпљења за своје остареле чланове породице.

Треба имати на уму да за сада нема сигурних превентивних мера које би у потпуности заштитиле од настанка демеције, као што нема ни лека који би излечио деменцију. Постоје лекови који могу да поправе понашање ових болесника, успоре напредовање болести и донекле побољшају интелектуално функционисање. Иако наука напредује и тражи нове начине за борбу против деменције, најбољи лекови које можемо дати својим најближима, оболелим од деменције су љубав, пажња и стрпљење, уз дубоко уважавање најмилијих, имајући на уму колико су они допринели у нашим животима.

Деменција је застрашујућа дијагноза, како за особу која осећа да се са њом нешто догађа, али не зна шта (јер се дијагноза саопштава само супружнику или деци оболелог), тако и за целокупну породицу која ће у наступајућем периоду (практично до природног краја живота оболеле особе) патити и поднети можда највећи терет овог обољења. Деменција у најбуквалнијем смислу значи “без менталних способности”. Када породична комуникација почне да бива обојена овим сазнањем, није чудно да оболела особа има утисак да је нико више не схвата озбиљно, и често постаје агресивна услед немоћи да постане јасна у контакту са другима.
Маја Качаревић, дипл. психолог

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa