Шта би моје дете рекло да објавим ово?

Ера информатике испунила је неке снове, успоставила контакте међу раздвојенима, дала наду, могућност да изградимо живот који иначе (не) живимо и наметнемо другима себе као пример. Следећи задовољство као водиљу, увлачимо, без питања и размишљања оне нама драге у виртуелну димензију. Информације о својим активностима, навикама, животу, али и својих најближих немилице пуштамо у етар, не размишљајући о евентуалним последицама. Интернет и друштвене мреже свакако да имају и позитивне стране, све док их користимо умерено на прави начин, уживајући у стварном свету, више него имагинарном. Ипак, равнотежу је често тешко одржати када бирате између онога што заиста јесте и онога што желите да будете, а само један лајк вас дели од идеалне слике (себе) коју презентујете другима. Рођење, прва реч, корак, осмех, полазак у вртић, школу, спортске активности, излети, породични ручак, сваки тренутак живота детета, забележен објективом камере мобилног телефона родитеља, и објављен на некој од друштвених мрежа, јер ако није било „онлајн“, као да се није ни догодило. О актуелној теми за „Глас Подриња“ говори Катарина Јовановић - психолог, породични саветник, мастер НЛП.
Друштвене мреже су одавно део наше свакодневице, али све чешће се догађа постају приоритет и да због виртуелног света запостављамо стварни. Колико смо свесни да постајемо зависници?
- Психолошки, па и језички, јако ми је занимљив спој придева и именице „виртуелна реалност“... Придев „виртуелан“ између осталог, значи - нестваран, замишљен... Кад бисмо буквално превели овај израз на српски добили бисмо „нестварну стварност“. Звучи бесмислено, а ипак није. Ако ставите на себе оне ВР стварчице које вас воде на, на пример, лудачку вожњу ролеркостером, реакција вашег мозга и тела биће више него стварна, иако знате да седите у безбедној фотељи. Е сад, те стварчице су и смишљене да нас одведу тамо где заиста нисмо били и да искусимо нешто што, заправо, нисмо искусили - на пример, да прошетамо Тврђавом онаквом каква је некад била. Не знам како ви, али радо бих прошетала Тврђавом из прошлости, скокнула до свемира, или мало ближе, до неког магичног острва... С друге стране, друштвене мреже користимо по сопственом нахођењу. Већина корисника ће вам рећи да желе да буду повезани са људима, да буду „у току“, а то захтева приличан број свакодневних интеракција. Не знам да ли су људи тога свесни, али „шетња“ друштвеним мрежама провоцира лучење допамина, једне фине природне хемикалије која изазива осећај задовољства, са практично нула уложеног труда. И онда нам то неуролошко узбуђење недостаје, па га понављамо... Не знам који су медицински критеријуми за ту врсту зависности, али не би било лоше сабрати минутажу проведену „онлајн“ па проверити шта сте за то време могли урадити у непосредном контакту са истински драгим људима.
Бити родитељ је велика радост, али и одговорност. Ипак, приметно је да је све више "Фејсбук, Инстаграм" мама које сваки сегмент одгајања детета желе да поделе са пријатељима на друштвеним мрежама. Шта се заправо "крије" иза те потребе?
- Мислим да ћете се сложити са мном да нису све маме, а ни тате, исте. Има родитеља који доследно са својим „пријатељима“ и „пратиоцима“ деле радосне, посебне моменте родитељства - први рођендан, зубић, пливање, полазак у школу..., али без много халабуке и скоро сасвим „без шминке“ или, да будем у контексту - „без филтера“; једноставно су радосни, а радост је дивна емоција која је још лепша и већа када се дели. Међутим, има и оних који ексцесивно „каче“ све и свашта... Можда ми најтеже падну објаве типа „зар не видите како смо сјајни родитељи...“. Склони смо да прокоментаришемо да се та-и-та „прави важна“ зато што, не знам - њено дете једе само органску, код куће спремљену храну, или зато што је дете водила у Дизниленд, или уписала у неку школу за генијалце... Проблем је, чини ми се, дубљи. Већина нас жели успех, друштвено признање, било у пословном, било у приватном животу и ту ништа није спорно. Међутим, када човек поистовећује сопствену вредност са успехом и друштвеним признањем онда није „свој“, него припада другима. И од њих почиње и да зависи.
Нова истраживања показују да су маме које на друштвеним мрежама постављају ствари о својој деци склоније депресији. Да ли је то још једно од многобројних (не)потврђених истраживања или може да буде аларм за најближе чланове породице?
- Нисам испратила та истраживања, не знам ко их је спроводио и на који начин, али сама хипотеза није нелогична. Ако особа није повезана сама са собом, ако потврду тражи у другима, а та потврда не стиже у количинама које су потребне (коментари, лајкови и остало...), а при том константно прати „сторије“ и буљи у „фидове“ неких „савршених мама“ са зилион лајкова... Зар је чудно што се онда појави осећање сопствене неадекватности, анксиозности, па и депресија?
Уколико је дете од најранијег узраста изложено јавности, одраста у окружењу где је то прихватљиво и пожељно, какву ће слику изградити о себи и какав систем вредности? Какву поруку шаљемо деци, ако уче посматрајући родитеље који деле најинтимније са виртуелним пријатељима?
- Хтели ми то или не, време брзо пролази и наши ће клинци дограбити паметне апарате и направити своје налоге док си рекао „инстаграм“... Из мог професионалног искуства говорим, девојчице своје налоге на Инстаграму креирају још у млађим разредима основне школе, дечаци малкице касније. У тим годинама немају појма о животу. У адолесценцији не само да немају много појма него још и мисле да знају све, притом су у 80-90% случајева технолошки писменији од својих родитеља - ето рецепта за прављење проблема... Морал јесте променљива категорија, критеријуми прихватљивог понашања се мењају кроз време, али мени се чини да нисмо кренули у добром смеру. Гајимо генерацију несигурних младих људи чији је један од најстрашнијих страхова - страх од блама. Систем вредности? На врху хијерархије вредности код огромног броја адолесцената је - статус у друштву. Многи млади људи би до „инстаграм елите“ (мноооого већи број пратилаца него „запраћених“) да стигну пречицом - претераним експонирањем у било ком смислу. Ако притом изостане и главни филтер, онај породични, може да се деси да дете објави буквално било шта, само да би обезбедило својих пет минута славе. Било би корисно да деца у глави имају кочницу: шта би моји родитељи рекли да ово објавим? А неће је имати ако је немају ни родитељи, ако немају јасан став о томе шта се објављује а шта не.
За посматрача постоји опција да не види објаву пријатеља. То је само делимично решење, не видимо, али пријатељ наставља да дели свој живот на друштвеној мрежи. Да ли треба да укажемо на "проблем" или не?
- Мислите да ли треба да скренемо пажњу пријатељу да претерује? Рекла бих да то зависи од квалитета вашег односа са пријатељем. Не мислим наравно на „онлајн“ однос, него на онај непосредни... Ако вам је пријатељ битан, а ваш однос квалитетан, вероватно ћете наћи начина да му скренете пажњу на „претеривање“, а вероватно ћете знати и одакле то претеривање долази... Ако пријатељ постоји само „онлајн“... Постоји велика шанса да ће ваш коментар просто отписати на завист... Оно што свакако можете је да ускратите своје одобравање, односно да не реагујете на објаве на било који начин.
Често наводимо да су мајке активније на друштвеним мрежама. Може ли се говорити о неком понашању које је карактеристично за очеве?
- Нисам неки експерт по том питању, јер не проводим много времена на друштвеним мрежама. Оно што сам приметила је да тате воле медаље, дипломе и сличне такмичарске ствари...
Да ли су родитељи свесни опасности и последица објављивања садржаја на којима су деца (фотографије, снимци)? Не говоримо само о мери у којој то чине, него и о безбедности.
- Нисам сигурна. Некад ми се чини да наивно верујемо да од „белог света“ можемо да узмемо само добре ствари, а да ће нас оне лоше заобићи, да се то лоше „овде не дешава“, или да бар „неће мени“. Ми, одрасли, смо - бар би требало да будемо - искуснији и мудрији, али деца су генерално, технолошки писменија од нас. Не знам зашто бисмо о безбедности на друштвеним мрежама држали лекције само деци? Како ћемо их научити да се чувају, ако се ни ми не чувамо?