Почаст жени, симболу века

Манифестација Дани Милунке Савић, четврта по реду, посвећена хероини Милунки Савић – жени која је у мноштву храбрих мушкараца била један од највећих јунака Балканских ратова и Првог светског рата, одржана је 11. и 12. октобра у Јошаничкој Бањи.

“Стазама Милунке Савић”, пешачком туром дугачком десетак километара од споменика овој храброј жени у Јошаничкој бањи до њене родне куће у Копривници прошетали су ове године и чланови удружења грађана “Церски марш” из Шапца.

-Милунка Савић јесте симбол читавог једног века, славног, али и трагичног за наш народ. Храброст, борба и ратна слава јесу велики, али само један део живота наше велике Милунке. Други део представља њен живот у миру, њена борба за своју, усвојену децу и децу из њеног краја, жртвовање за њихово образовање, које ће им дати бољи живот. Трећи део представља однос нашег народа и наше државе, тачније држава према њој. И тај срамотан однос према херојима је нажалост константа у државној политици и данас. Овде смо да се поклонимо сенима славне Милунке Савић, али и да подсетимо да борба није завршена, ни близу, каже Марија Спасојевић члан управног одбора “Церског марша”.
Милунка Савић–Глигоревић (Копривница, 1890. или 1892 - Београд,5. октобар 1973) била је српска хероина Балканских и Првог светског рата, наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило“, жена са највише одликовања у историји ратовања. Рањавана је у борбама девет пута. Због неизмерне храбрости Французи су је прозвали „српска Јованка Орлеанка“. Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу „Милош Обилић“. Једина је жена на свету која је одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом.
Када је 1920. године демобилисана није имала где да станује, па је ноћивала 16 дана у "Прокопу", тражећи намештење и смештај. Петнаест година је радила најтеже и најпрљавије послове. Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из и 1924. добили су ћерку Милену. Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921 - 2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис. На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села.

Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима. Након рата, власт јој је 1945. доделила пензију, толиког износа да се пред крај живота хранила у Народној кухињи. Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 1972. године Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је штрикајући (према исповести њеног унука) у том стану 5. октобра 1973. године. Породична кућа је продата 1974. године.
Сахрањена је на Новом гробљу, у Београду. Њени посмртни остаци пренети су из породичне гробнице у Алеју великана, 40 година након смрти, 10. новембра 2013. године.
Милунка Савић је најодликованија жена Првог светског рата.