Насиље рађа насиље

Деца која у својој породици нису успоставила јаке везе, која се осећају несигурно и немају развијен осећај поверења ни у себе ни у друге, често су или жртве насиља или насилници. Ово је, измеђуосталог, показало истраживање недавно спроведено међу 300 ученика ОШ “Вук Караџић” у Шапцу и тиме по ко зна који пут апострофирао централно место здравих породичних односа у превенцији бројних личних и друштвених поремећаја.

Са друге стране, када говоримо о прилагођавању функционисања појединца нормама заједнице, упознавање са и поштовање њених правила незаобилазна је улога школе. Образовни систем, и даље има најбоље могућности да детектује оно што не ваља, најефикасније усмерава и кроји развој младог човека.
Већ у школским клупама је могуће уочити будућег преступника. Резултати горе наведених истраживања су оспорили опште прихваћено уверење да су “мали преступници” углавном деца из нижих социјалних слојева, али и потврдили идеју да “насиље рађа насиље”.

-Када говоримо о утицају породице ту су пресудни љубав, топлина и поверење, социјални статус скоро да има маргиналну улогу. Са друге стране, приликом истраживања склоности ка чињењу насиља и изложености вршњачком насиљу, првобитни резултати су показали да је 40 деце имало искуства са вршњачким насиљем, а да је свако десето дете трпело насиље више пута. Међутим, када смо им појаснили да у вршњачко насиље спадају и омаловажавање и оговарање, ти порценти су се повећали. Односно, чак 60 одсто деце је тврдило да је имало такво искуство, а свако пето дете, или 20 одсто од укупних испитаника је тврдило да се такво искуство понављало више пута.
Када смо, потом, укрстили ове две категорије, добили смо најмање ученика у есктремним групама: они који искључиво врше насиље, они који искључиво трпе насиље и они који нити врше нити трпе насиље. Највише њих се налазио у мешаним категоријама што нам само потврђује да насиље рађа насиље- објашњава Данијела Рељић, школски психолог у ОШ “Вук Караџић” у Шапцу и додаје:
-Следеће године смо испитивали склоност деце ка заузимању улога у насиљу, и том приликом смо добили податак да највећи број њих има склоност да заузме улогу браниоца и аутсајдера, потом жртве, а тек на крају насилника, помоћника насилника и подстрекача насиља, са тим што постоји висока позитивна корелација при бирању ове последње три, што значи да деца која су бирала неку од ових „насилничких улога“ склонија да изаберу и остале две. Такође приликом овог истраживања смо покушали да дођемо до закључка коме се деца прво обрате у случају вршњачког насиља, и то су углавном били одрасли. Питали смо их и колико често одрасли, запослени у школи, односно други ученици и они сами покушавају да зауставе насиље, и добили информацију да имају мање поверења да ће се у заустављање насиља укључити други ученици, али признају да то не чине ни они сами. Одатле се родила идеја , да део превентивних активности треба усмерити у оснаживање и сензибилизацију ученика за преузимање активне улоге у заустављању насиља.

Умрежавање институција
Најбољи лек за вршњачко насиље је на месту где се оно појави. Међу вршњацима. Међутим честе су ситуације када прекршаји поприме веће димнезије од самих актера, па то постане немогућа мисија. За такве случајеве држава је донела прописе. Њихово спровођење се последњих дана јаче контролише и строже примењује. Али, изгледа да ни то није довољно. Чини се да, и даље нешто јако „шкрипи“, пре свега у домену међуинституционалне сарадње и јаче врховне координације.
-Превенција се свела на причу, на статистику на обележавање неких важнијих датума. А да би била успешна она мора бити добро осмишљена и конинуирано спровођена. Тога нема. Школа је мали систем, ми смо дужни да пријавимо сваки вид насиља Центру за социјални рад и Полицијској управи, а често нам недостаје повратна информација. Односно, ми нисмо довољно умрежени и немамо фронт у деловању, а у позадини је тога недостатак запослених и новца за осмишљавање адекватног програма. Сви смо “пренатрпани” предметима и обавезама, и често за одређене акције нема повратнних информација. Чести примери вршњачког насиља у медијима у протеклих годину дана су довели до тога да Министарство сада редовно контролише примену свих Правилника који се тичу истог, а са друге стране ми смо почели да пријављујемо све живо. То јесте неки помак, али и даље није довољно- каже Рељићева.

Све се, ипак, врти око родитеља
Јасна правила често значе и боље функционисање. Малолетни преступници који крше иста раде то из, некада, само њима знаних разлога. Некада је то само прва етапа пута ка озбиљној преступничкој каријери, а често само пролазна фаза у развоју детета. На коју ће страну живот превагнути, зависи пре свега од заинтересованости родитеља да се укључе у решавање проблема.
-Када родитељи узму учешћа и помогну, по правилу се грешке више не понављају. Када се направи јак фронт школа/породица, онда је свака интервенција јако ефикасна. Са друге стране, када родитељи из неких разлога нису у стању, немају капацитета, или нису заинтересовани да се укључе, неприкладно понашање се понавља, и све је мање наде да се дете врати на прави пут. Временом, када исцрпимо све своје могућности случај стиже до Центра за социјални рад- каже Данијела Рељић.

Према подацима добијеним од Центра за социјални рад број деце у сукобу са законом у Шапцу је у сталном порасту. У складу са том чињеницом циљ пројекта “СТОП криминалитету младих”је повећеати степен знања и информисаности о значају и начину превенције друштвено неприхватљивог понашања деце и младих у циљу смањења криминалитета. Реализацију Пројекта финансијски је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије.