Милица награда за године борбе

Сан готово сваког човека је да иза себе остави потомство. Понекад пут до ове тако једноставне и природне жеље постане поплочан терапијама, папирологијом и бројним другим изазовима. Вантелесна оплодња (ВТО) још увек је код нас нешто о чему се недовољно прича, а парови који улазе у овај поступак најчешће не знају шта их очекује. Иако рођење бебе брише све ружно, чињеница је да њен долазак на свет овим путем кошта много новца, времена, нерава...

Понекад је потребна помоћ
Пре два месеца, а после 16 година заједничког живота, Маријана и Драган Арсеновић су добили Милицу. Она је награда за дугу борбу у којој су најбитнији савезници упорност и стрпљење.
-Првих три, четири године брака смо се „кућили“, деца нису била приоритет. Сматрали смо да је то нешто што ће једног дана сигурно доћи. Када смо се озбиљније посветили проширењу породице није ишло. Након неког времена схватили смо да постоји проблем, а последњих пет година били смо посвећени искључиво његовом решавању, прича Маријана.
ВТО је скупа процедура. Република Србија пре тринаест година одлучила је да финансира један покушај, а горња граница година за мајку била је 38. Та старосна граница је 2010. подигнута на 40 година, а одлучено је да се финансирају два покушаја. Нешто касније почели су да финансирају и трећи покушај, да би пре две година старосна граница била подигнута на 42 године.
Град Шабац пре неколико година донео је одлуку да сваке године издвоји средства за ВТО 10 парова и то до 45 година старости мајке. Иако је била један од иницијатора ове идеје, Маријана, која ове године пуни 40, одлучила је да на први покушај иде преко републиког фонда.
-Увек се надате најбољем, али рачунате и на најгору варијанту. Мислила сам, ако не успем до 42. године преко републичког фонда, конкурисаћу код Града. Срећом, или Божјом вољом, успело је из првог покушаја, иако је проценат успешности тек око 30 одсто.

Најважније признати да постоји проблем
Проблем стерилитета код нас је још увек на неки начин табу тема. Парови често крију да су у процесу ВТО мада би размена информација свима била од користи.
-Најважније је признати да постоји проблем, а онда кренути у његово решавање. Треба дијагностиковати о чему се ради, али ово је Балкан и ми жене увек кренемо од тога да смо ми узрок, а често није тако. Затим треба наћи доктора и то не само доброг доктора, јер сви су у својој струци добри, потребно је наћи онога ко је стручан за стерилитет и имати пуно поверење у њега. Следи довођење налаза до савршенства. Сви параметри који су да тада били нормални више нису. Потребне су друге референтне вредности. Таман се једно доведе до идеалног, нешто друго се поквари и то је зачарани круг, наводи Маријана.
Каже да је управо борба са папирологијом и недостатак новца разлог зашто многи парови одустану. Држава финанисра сам поступак, али све пре тога пада на терет парова који су у процедури. Доста времена се губи на различите анализе и захвате, а ако се жели брже, преко приватних клиника и лабораторија један захват може да кошта и до 1.000 евра.

Мукотрпан пут
-Уз упорност и стрпљење новац је најбитнији. Увек сам била упорна, али не и стрпљива, током ових пет година научила сам се стрпљењу. Током овог пута упознала сам жене које су по 12-13 пута ишле на ВТО и нису изгубиле веру да ће се остварити као мајке. Добија се маса хормона, ињекција, терапија... Нисам ни знала шта сам све пила, а нисам ни питала. Научила сам сама себи да дајем ињекције у стомак. Први пут је било тешко, касније је постало рутина. Једног месеца сам четири пута недељно давала крв због провере глукозе. Једном недељно сам ишла на ултра звук у Нови Сад у клинику у којој је рађен поступак. За нешто више од годину дана три пута сам била у тоталној анестезији, наводи Маријана само део онога кроз шта је прошла пре и током трудноће, која је због самог поступка сматрана за високоризичну, као и сам порођај.
Због тога се породила на царски рез, иако је желела да то буде природним путем.
-Нисам желела да се породим у Новом Саду на клиници него у Шапцу у болници. Ту сам свој на своме. Када сам прошла све остало брига о порођајном болу је била најмања, међутим у Шапцу мајке које су зачеле ВТО не порађају природним путем, као и у већини других болница. Када је Милица дошла на свет све муке су заборављене. Све године борбе и ишчекивања делују ми тако далеко, као прошли живот. Као подсетник остала је медицинска документација у обиму „Рата и мира“ и то само из последње две године, каже Маријана.

Девојчица потајна жеља
Чест случај код ВТО је да се роде близанци, а дешавају се и тројке. Иако је први налаз крви упућивао на то, Милица се ипак родила сама.
-Мучан је и период ишчекивања да налаз крви који потврђује трудноћу буде позитиван. Бета је била толико велика да су доктори били сигурни да су близанци. Међутим, први ултразвук је показао да куца једно срце и тада сам потајно почела да се надам да је девојчица.
Арсеновићи желе још једно дете, а Маријана каже да јој је поновни пролазак кроз административни део највећа кочница за поновно упуштање у све. Ипак, није реткост да после прве ВТО жене други пут остану трудне природним путем.
Наша саговорница истиче да се о овој теми мора више причати. Неинформисаност за парове представља значајан проблем, као и формалне процедуре. Правилници се стално мењају. Док се чека на један налаз, други је истекао па мора поново да се ради. Анализе се раде у матичном дому здравља, пролазе другостепену комисију у Ваљеву, а затим све поново на клиници на којој се ради процедура.

Питања боле
-Људи немају лошу намеру, али питања и нервирају и боле. Наслушала сам се „Шта чекате?“, „Видећете када будете имали своје дете“, „Знаш ли колико коштају деца“, а ја сам желела и да видим и да ме кошта. Они који природно добију децу не могу тако лако да разумеју нас који се боримо. Поред новца кошта нас и живаца и енергије. Чак ни моји родитељи нису схватали, а ја нисам желела да причам да их не бих оптерећивала. Тек сада знају кроз шта сам пролазила, прича Маријана.

Статистика
Статистика Републичког фонда за здравствено осигурање каже да више од 300.0000 парова има проблем са стерилитетом. Готово сваки трећи брачни пар у Србији нема дете. Ове године о трошку државе на ВТО планирано је да буде упућено између 3.500 и 4.500 парова. Прошле године држава је финанисирала трошкове биомедицински потпоногнуте оплодње за 3.800 парова. РФЗО нема податке колики је проценат успешно остварених трудноћа на овај начин.