Вечност изграђена у пролазности

Не постоји грађевина која може одолети свакој сили. У бајци је вук одувао куће од дрвета и прућа, у стварности, с развојем структура здања, још брже су „расла“ оружја кадра да згазе, сравне, утабају све трагове постојања нечег материјалног. Људским животом је ограничено трајање сећања, зубом времена фотографије и цртежи, приче усахну када нестане хартија на којој су писане, када на станицама усменог преноса ишчезне њена суштина. Ипак има наде, има нешто вечно што никада зло човека, хуманоидна пакост неће уништити. УМЕТНОСТ. Вечност настала у нечему тако кратком и пролазном попут живота, Божји дар обликован у тренутку инспирације појединца, попут платонових идеја напушта тело, превазилази време и место, одлазећи у сфере метафизике где бди над становништвом, тражећи савезнике који ће у њој видети суштину свог постојања. За њих је она слобода, мир, склониште, мисија, порука наде, прст судбине што мења живот. За њих ће бити ланац који вреди продужити на друге.
Док је кожа храпава, изранављена, на длановима робова трпела нова цепања по пољима памука, људи, а декадентним законима означени као роба или ствар, желели су да комуницирају са онима који деле њихову судбину. Нису могли, могли су само да певају. Онда, ни изчега, а опет из универзума жеља родио се стих који је један изговорио, а други понављао и додавао следећи. Причали су кроз песму, стварали БЛУЗ. Туга и бол, односно срећа и радост, два пола сваког облика, спојени су музиком. Када је понестало речи, када су реченице постале преслабе да искажу оно дубоко у човеку, исконски нагон ка експресији осећања, настао је ЏЕЗ, истовремено поклич свих колективитета и уникатност сваког појединца. Уметност је спојила неспојиво, спасла људскост, унапредила, очврсла цивилизацију. Она је печат, траг, отпор, слобода, жеља за животом снажнија од свега што је против ње.
Током ратова, у време најчвршћих система џез је забрањиван. За нацисте беше „негроидна, јеврејска музика варварских раса“, социјалистима совјетског типа „буржоаска и декадентна“, а истина је да су је се бојали. Чак и у музичким формама без речи, забрањивали су и спутавали џез. Осећали су да, такав „декадентан“, има снагу не само да у једном мометну људе понесе на подијум, него и моћ да и када утихне последњи тон, енергија не нестане, већ се претвара у снагу слободне мисли, као база за активно деловање. То, баш то не воле они који воле забране. Једнако су се бојали и лаганијих форми од свинга, дискиленда. Брзо се схвати како саксофон може да сагради невидљиви заклон једног света отвореног само и искључиво за оне који разумеју. Уклоните извођача, поцепајте нотне записе, скршите инструменте, остаје тон, звук у свести, остаје знање да се репродукује и оживи потпуно, попут феникса. Преживеле композиције само су форме вечне идеје уметности.
Од првих „свираца“ преношене су вечне идеје на слушаоце. Међу њима су они најдаровитији схватили зов своје природе као закон обавезе и стварали нове поклонике. Преносили су мелодије других, не спутавајући своју свакодневицу да остави свој траг. Почело је од Њу Орлеанса, освојило свет и живи још са истом мисијом, живи и кроз АДАМА КЛЕМА, КВАРТЕТ ВЛАДЕ МАРИЧИЋА, BELGRADE FUNK COMBO (25.10), BRAMHA TRIO, БЛУЗ ТРИО (26.10), четворку која ће своје секвенце вечности исказати у Шабачком позоришту на 19. шабачком Интенационалном џез и блуз фестивалу.
АДАМ КЛЕМ свира са пратећим бендом од 2007. године, нуди ауторске композиције, збори саксофоном, гради тврђаве од нота и уз обраде мађарске народне традиционале. Живи и ради у Словенији, живи од своје уметности, живи свој сан и испуњава своју мисију живота. Имаће пратњу свима познатог Владе Маричића. У смени светова универзума једног фестивала наследиће га BELGRADE FUNK COMBO емисари деценија када је планету „заразио“ фанк звук. Влада Жутић је пре три године окупио колеге који воле исти звук. Затворили су свет за оне који „не љубе“ уметност, а отворили широм капије ка утицајима музике целог света, створивши аутентични фанк звук комбинован са примесама музике свих континената овог „трећег камена од сунца“. Иза њих је један студијски албум, године рада, љубави и вечност уметности у којој трају. Можда се и међу посетиоцима у Шапцу нађе неко чија душа ће чути гласно тај зов. Ко је имао срећу да их слуша већ, треба да то учини поново, баш тог петка, 25. октобра. Џез је то, никада није исто, никада неће бити.
На крају ћете можда осетити све „мале вапаје“ обичних, а опет необично талентованих људи, можда вам кроз филтер душе протрчи историја, можда се у мислима оцртају плантаже памука или задимљени барови, можда Њу Орлеанс постане, од града у Лујизијани, метафора нечег недосањаног, али вредног за приближавање. Можда не буде ништа од тога, можда вас само оно што сте чули пробуди неке заборављене ситне жеље и пружи мотив да од сутра се мало вратите себи. Умеју то ове ноте, умеју да од октобарске вечери створе Божићно јутро у коме је све могуће. Немојте се изненадити уколико вам енергија разних инструмената каналише смирај у телу и добијете најлепши начин за релаксацију, можда и осећај да ноћ, она дуга познојесења, доноси и посебан сан. Једино нема шансе да вам вече пре и после наступа буде исто, без неког новог квалитета.
Сваком ко изађе из Шабачког позоришта у једном тренутку ће се путеви делити, ка дому или свирци, „jam session“. Определите ли се за опцију два, добијате још једну дозу музичког адреналина или опуштајућу мелодију смираја. Док се низ грло слива омиљена текућина, пред очима ће се мало маглити од дима, док у даљини, као сценографија мисли, саксофон говори своје. Бићете у клишеу старих филмова, али ће то бити тако проклето добар осећај.