СТОП КРИМИНАЛИТЕТУ МЛАДИХ (5)
Малолетни преступници у медијима
Према подацима добијеним од Центра за социјални рад број деце у сукобу са законом у Шапцу је у сталном порасту. У складу са том чињеницом циљ пројекта “СТОП криминалитету младих” је повећати степен знања и информисаности о значају и начину превенције друштвено неприхватљивог понашања деце и младих у циљу смањења криминалитета. Реализацију Пројекта финансијски је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије
Експанзија масовних медија у двадесет првом веку увелико је констатована и неопозиво са собом доноси нове, тешке и важне изазове, како у културолошком, тако у социолошком и антрополошком смислу. Све чешћа тема научних истраживања управо је питање насиља које је репрезентовано у различитим медијским облицима, а одређен број радова настоји да успостави методологију превенције или корекције ових садржаја у оквиру њих. Развој онлајн медија, као и њихова лака доступност, слаба новинарска етика у њима и тежња ка сензационализму позивају научну јавност да се интензивно бави овим проблемом .
Готово свака студија која за свој предмет има развој и утицај медија на друштвену заједницу, неизоставно истиче пораст у њиховој конзумацији. Тековине модерног друштва, попут масовних електронских медија, својом лаком доступношћу, разноврсношћу и уопштено гледано, присутношћу у пољу друштвених пракси, битно утичу на формирање ставова, гледишта, па и стила живота у њему. Медији, као масовни произвођачи информација, често неселективних, или пак у служби расподеле моћи и одржавања исте, учествују у конфигурацији облика мишљења. Иако се често превиђа њихова опасност, велики број студија инсистира на последицама које они проузрокују. Присуство насиља младих у медијима, било као починилаца, било као жртава, представља отворен, и још увек нерешен проблем са којим се суочавамо. Њихова фреквентност не јењава, већ се напротив врло често користи као извор сензационалистичких тенденција појединих медија који се оглушују о етичке кодексе журналистике.
Свакодневна изложеност младих насиљу
Млади су насиљу изложени свакодневно, било да је реч о насиљу које гледају на неком од медија, или је реч о насиљу у кући или школи. Дакле, пасивно посматрање насиља је практично неминовно, тако да је изложеност насиљу скоро стопроцентна. Међутим, нису сви једнако нити на исти начин изложени насиљу. Неки млади живе у функционалним породицама, неки други не. Неки од њих мање времена проводе на интернету, гледајући телевизију, и самим тим су им медијски извори насиља мање доступни, док опет велики број њихових вршњака већину слободног времена проводе управо уз неки од медијских средстава. Такође, постоје вршњачке групе које су здраве и стимулативне за особе које су њихов део, а постоје и оне групе које су то нису. Којој ће групи појединац припасти, зависи од много фактора: генетских, породичних, од социјалног окружења, школе у коју иде итд.
Последњих година посебну пажњу добило је вршњачко насиље, које се најчешће везује за школу. Такође, насиље у школи уопште заузима значајан научни, али и медијски простор, јер је врло присутно и представља велики савремени проблем. Истраживања која су се бавила тзв. „школским насиљем“ су нам врло драгоцена и из њих добијамо значајне информације о томе који су облици насиља присутни међу младима, којим облицима насиља су млади изложени, ко су насилници, а ко жртве. На овај начин не можемо добити свеобухватну слику о различитим облицима насиља којима су млади изложени, али свакако можемо уочити повезаност насиља у школи са другим облицима насиља којима су млади изложени (рецимо породично, сексуално насиље). У САД је од 2005.године од укупно шеснаест масовних убистава чак пет било на колеџима или у основним и средњим школама. У свих пет случајева млади су или жртве, или починиоци убистава.
Насилници
Учесници у насиљу могу се поделити у три категорије: насилници, жртве и посматрачи насиља.
Насиље у четири основна елемента. Пре свега, мора постојати намера да се неко други свесно емотивно или физички повреди. Затим, насилник има неке карактеристике по којима је надмоћнији у односу на жртву или више њих, на одређен начин: крупнији је, богатији, старији, популарнији итд. Понављање насиља је такође једна од битних карактеристика насиља, као и престрављеност жртве, која је присутна у толикој мери да најчешће нема храбрости да пријави насиље .Када је реч о карактеристикама насилника, постоје неке заједничке које су типичне за све или бар за већину насилника. Неке од најважнијих су: воле да доминирају над другима и да их искоришћавају да би дошли до свог циља; ниска или непостојећа емпатија; жељни су пажње; не осећају одговорност за своје понашање; недостаје им увид, односно схватање последица за њихово понашање, краткорочне или дугорочне.
Жртве
Истраживања која су се бавила жртвама насиља разматрала су различите карактериситике ових учесника насиља. У обзир су узимани различити фактори. Најчешће су то физичке и психичке одлике ових особа, њихови социјални и породични односи, здравствено стање и школски успех .
Олвеус у својим истраживањима жртве насиља дели у две категорије: пасивне (подложне) жртве и провокативне жртве. Пасивне жртве карактерише плашљивост, осетљивост, несигурност, ниско сампоуздање и самопоштовање, осећање непривлачности и мањих способности у односу на друге особе из окружења. Незреле су, ниских комуникацијских вештина и анксиозне. Са друге стране, провокативне жртве карактерише строго васпитавање, присутност насиља у породици, што је довело до развоја импулсивности и емотивних тешкоћа.
Карактеристично и за једну и за другу врсту жртава је та да одрасли не показују склоност ка њима. Ово се може објаснити недовољним знањем и информисаношћу о насиљу и његовим карактеристима од стране родитеља, наставника и других одраслих присутних у животима младих. Олвеус је утврдио и то да су пасивне жртве једнако учестало и дечаци и девојчице, док су провокативне жртве најчешће дечаци.
Посматрачи
Посматрачи насиља су индиректни учесници у самом насиљу. Често се приклањају самом насилнику, а најчешћи разлог за то је страх да и сами не постану жртве. Насилништво ствара атмосферу несигурности и престрављености у којој се ови учесници осећају врло несигурно .
Последице насиља међу децом и младима су различите у зависности од улоге коју су у самом насиљу имали, па је тако карактеристично за насилнике да наставе са криминалним понашањем током читавог живота, док жртве насиља карактерише депресивност, туга, анксиозност, ниско самопоуздање и др. Посматрачи насиља такође сносе одређене последице своје улоге у насиљу, и често се оне огледају у њиховој склоности ка толерисању насилног понашања у будућности. Карактеристично за све учеснике у насиљу је да, у односу на оне који нису део насиља, имају више различитих психијатријских потешкоћа.
Малолетничко насиље и медији
Присуство насиља у медијима није страно конзуматору било ког медија. Доступност медија представља услов њиховог учешћа у животу савременог човека, те је она у двадесетом веку достигла свој врхунац. Већина домаћинстава поседује телевизор, рачунар, или макар радио-апарат, тако да је довољно да приступити некој од друштвених мрежа, погледа најаву вести на телевизији, или слуша најближу радио станицу. Присуство насиља у њима је свакодневно и представља један од основних садржаја њиховог информативног регистра . Наравно, фреквентност насиља у медијима представља врло јасан увид у присуство насиља у свакодневном животу; они су важан индикатор који упућује на алармантност овог проблема, иако се увек мора рачунати на склоност ка сензационализму у њима, упитну валидност (не)проверених информација итд.
Разматрајући различита истраживања која се баве приказом насиља у медијима, стиче се општи утисак да у њима влада непоштовање медијске етике, која се примећује кроз банализацију насиља, откривање идентитета жртава насиља, навођење адресе, приказ фотографија, изношење непроверених чињеница у јавност и ослањање на изворе који нису релевантни. Наравно, не може се рећи да сви медији поступају у супротности са медијским кодексом, али је ова појава у толикој мери присутна, да је и лаику за ову област очигледна. Лаком уочавању оваквих пропуста додатно доприноси приказ ових вести као ударних, што за циљ има повећану продају тиража, гледаност, или посећеност странице на интернету. Летимичан поглед насловница новинских чланака упућује на склоност сензационализму; о насилном понашању извештава се неретко са амбицијом да се њихове последице интензивирају у свести читаоца, па се тако неретко ослањају на метафоричност, пластично описивање насилног догађаја, екскламативним тоном итд.
Резултати истраживања које су реализовали УНИЦЕФ и Удружење новинара Србије 2012. године указују на то да постоје извесне разлике између приказа насиља у новинама и на телевизији. Разлике се односе на начин извештавања о насиљу, као и на број приказаних случајева. Телевизија објављује знатно мањи број оваквих вести. Међутим, исто тако се наводи да уколико дође до објављивања информација о насилним делима на телевизији, нема велике разлике у односу на штампу. Уколико се нека вест на телевизији појави као ударна, најчешће се не заштити идентитет жртве. Још једна заједничка особина телевизије и новина су предимензионарни наслови оваквих вести. За извештаје о насиљу неретко се користе придеви попут монструозно, језиво, скандалозно, шокантно .Насловне стране и најавне шпице вести на неким телевизијама су пуне оваквих речи, које се пишу великим, упадљивим словима, у циљу лакшег и бржег привлачења пажње.
Насиље малолетника у дневним новинама
Новине су један од најзначајних медија данашњице. Од када су доступна онлајн издања различитих издавача, не постоји проблем „закаснелих вести“, који је карактеристичан за штампане новине. С обзиром да интернет сваки или скоро сваки дан користи 56% Европљана, а приступ интернету из својих домаћинстава у Европи има чак 73% популације), онлајн издања новина добила су значајну предност у односу на штампана издања.
Приказ деце у дневним новинама тема су бројних актуелних истраживања. Овим питањем се у оквиру УНИЦЕФ-а активно баве различити аутори, годинама уназад, па на годишњем нивоу анализирају многобројне новинске садржаје. Према једном од ових истраживања из 2009.године, ауторка Миливојевић је закључила да око 30% текстова о деци у новинама чине они који су везани за насиље, било да су деца жртве или починиоци. Ово истраживање указује и на чињеницу да насиље над децом често представља ударну вест, па тако више од 50% завршава на насловним странама новина, док је више од 60% ових вести праћено сензационалистичким насловом. Три године касније, УНИЦЕФ и Удружење новинара Србије су урадили слично истраживање, а и резултати су били слични, с тим да је у овом случају 23% текстова у новинама било везано за насиље над децом.
(наставак у следећем броју)
Готово свака студија која за свој предмет има развој и утицај медија на друштвену заједницу, неизоставно истиче пораст у њиховој конзумацији. Тековине модерног друштва, попут масовних електронских медија, својом лаком доступношћу, разноврсношћу и уопштено гледано, присутношћу у пољу друштвених пракси, битно утичу на формирање ставова, гледишта, па и стила живота у њему. Медији, као масовни произвођачи информација, често неселективних, или пак у служби расподеле моћи и одржавања исте, учествују у конфигурацији облика мишљења. Иако се често превиђа њихова опасност, велики број студија инсистира на последицама које они проузрокују. Присуство насиља младих у медијима, било као починилаца, било као жртава, представља отворен, и још увек нерешен проблем са којим се суочавамо. Њихова фреквентност не јењава, већ се напротив врло често користи као извор сензационалистичких тенденција појединих медија који се оглушују о етичке кодексе журналистике.
Свакодневна изложеност младих насиљу
Млади су насиљу изложени свакодневно, било да је реч о насиљу које гледају на неком од медија, или је реч о насиљу у кући или школи. Дакле, пасивно посматрање насиља је практично неминовно, тако да је изложеност насиљу скоро стопроцентна. Међутим, нису сви једнако нити на исти начин изложени насиљу. Неки млади живе у функционалним породицама, неки други не. Неки од њих мање времена проводе на интернету, гледајући телевизију, и самим тим су им медијски извори насиља мање доступни, док опет велики број њихових вршњака већину слободног времена проводе управо уз неки од медијских средстава. Такође, постоје вршњачке групе које су здраве и стимулативне за особе које су њихов део, а постоје и оне групе које су то нису. Којој ће групи појединац припасти, зависи од много фактора: генетских, породичних, од социјалног окружења, школе у коју иде итд.
Последњих година посебну пажњу добило је вршњачко насиље, које се најчешће везује за школу. Такође, насиље у школи уопште заузима значајан научни, али и медијски простор, јер је врло присутно и представља велики савремени проблем. Истраживања која су се бавила тзв. „школским насиљем“ су нам врло драгоцена и из њих добијамо значајне информације о томе који су облици насиља присутни међу младима, којим облицима насиља су млади изложени, ко су насилници, а ко жртве. На овај начин не можемо добити свеобухватну слику о различитим облицима насиља којима су млади изложени, али свакако можемо уочити повезаност насиља у школи са другим облицима насиља којима су млади изложени (рецимо породично, сексуално насиље). У САД је од 2005.године од укупно шеснаест масовних убистава чак пет било на колеџима или у основним и средњим школама. У свих пет случајева млади су или жртве, или починиоци убистава.
Насилници
Учесници у насиљу могу се поделити у три категорије: насилници, жртве и посматрачи насиља.
Насиље у четири основна елемента. Пре свега, мора постојати намера да се неко други свесно емотивно или физички повреди. Затим, насилник има неке карактеристике по којима је надмоћнији у односу на жртву или више њих, на одређен начин: крупнији је, богатији, старији, популарнији итд. Понављање насиља је такође једна од битних карактеристика насиља, као и престрављеност жртве, која је присутна у толикој мери да најчешће нема храбрости да пријави насиље .Када је реч о карактеристикама насилника, постоје неке заједничке које су типичне за све или бар за већину насилника. Неке од најважнијих су: воле да доминирају над другима и да их искоришћавају да би дошли до свог циља; ниска или непостојећа емпатија; жељни су пажње; не осећају одговорност за своје понашање; недостаје им увид, односно схватање последица за њихово понашање, краткорочне или дугорочне.
Жртве
Истраживања која су се бавила жртвама насиља разматрала су различите карактериситике ових учесника насиља. У обзир су узимани различити фактори. Најчешће су то физичке и психичке одлике ових особа, њихови социјални и породични односи, здравствено стање и школски успех .
Олвеус у својим истраживањима жртве насиља дели у две категорије: пасивне (подложне) жртве и провокативне жртве. Пасивне жртве карактерише плашљивост, осетљивост, несигурност, ниско сампоуздање и самопоштовање, осећање непривлачности и мањих способности у односу на друге особе из окружења. Незреле су, ниских комуникацијских вештина и анксиозне. Са друге стране, провокативне жртве карактерише строго васпитавање, присутност насиља у породици, што је довело до развоја импулсивности и емотивних тешкоћа.
Карактеристично и за једну и за другу врсту жртава је та да одрасли не показују склоност ка њима. Ово се може објаснити недовољним знањем и информисаношћу о насиљу и његовим карактеристима од стране родитеља, наставника и других одраслих присутних у животима младих. Олвеус је утврдио и то да су пасивне жртве једнако учестало и дечаци и девојчице, док су провокативне жртве најчешће дечаци.
Посматрачи
Посматрачи насиља су индиректни учесници у самом насиљу. Често се приклањају самом насилнику, а најчешћи разлог за то је страх да и сами не постану жртве. Насилништво ствара атмосферу несигурности и престрављености у којој се ови учесници осећају врло несигурно .
Последице насиља међу децом и младима су различите у зависности од улоге коју су у самом насиљу имали, па је тако карактеристично за насилнике да наставе са криминалним понашањем током читавог живота, док жртве насиља карактерише депресивност, туга, анксиозност, ниско самопоуздање и др. Посматрачи насиља такође сносе одређене последице своје улоге у насиљу, и често се оне огледају у њиховој склоности ка толерисању насилног понашања у будућности. Карактеристично за све учеснике у насиљу је да, у односу на оне који нису део насиља, имају више различитих психијатријских потешкоћа.
Малолетничко насиље и медији
Присуство насиља у медијима није страно конзуматору било ког медија. Доступност медија представља услов њиховог учешћа у животу савременог човека, те је она у двадесетом веку достигла свој врхунац. Већина домаћинстава поседује телевизор, рачунар, или макар радио-апарат, тако да је довољно да приступити некој од друштвених мрежа, погледа најаву вести на телевизији, или слуша најближу радио станицу. Присуство насиља у њима је свакодневно и представља један од основних садржаја њиховог информативног регистра . Наравно, фреквентност насиља у медијима представља врло јасан увид у присуство насиља у свакодневном животу; они су важан индикатор који упућује на алармантност овог проблема, иако се увек мора рачунати на склоност ка сензационализму у њима, упитну валидност (не)проверених информација итд.
Разматрајући различита истраживања која се баве приказом насиља у медијима, стиче се општи утисак да у њима влада непоштовање медијске етике, која се примећује кроз банализацију насиља, откривање идентитета жртава насиља, навођење адресе, приказ фотографија, изношење непроверених чињеница у јавност и ослањање на изворе који нису релевантни. Наравно, не може се рећи да сви медији поступају у супротности са медијским кодексом, али је ова појава у толикој мери присутна, да је и лаику за ову област очигледна. Лаком уочавању оваквих пропуста додатно доприноси приказ ових вести као ударних, што за циљ има повећану продају тиража, гледаност, или посећеност странице на интернету. Летимичан поглед насловница новинских чланака упућује на склоност сензационализму; о насилном понашању извештава се неретко са амбицијом да се њихове последице интензивирају у свести читаоца, па се тако неретко ослањају на метафоричност, пластично описивање насилног догађаја, екскламативним тоном итд.
Резултати истраживања које су реализовали УНИЦЕФ и Удружење новинара Србије 2012. године указују на то да постоје извесне разлике између приказа насиља у новинама и на телевизији. Разлике се односе на начин извештавања о насиљу, као и на број приказаних случајева. Телевизија објављује знатно мањи број оваквих вести. Међутим, исто тако се наводи да уколико дође до објављивања информација о насилним делима на телевизији, нема велике разлике у односу на штампу. Уколико се нека вест на телевизији појави као ударна, најчешће се не заштити идентитет жртве. Још једна заједничка особина телевизије и новина су предимензионарни наслови оваквих вести. За извештаје о насиљу неретко се користе придеви попут монструозно, језиво, скандалозно, шокантно .Насловне стране и најавне шпице вести на неким телевизијама су пуне оваквих речи, које се пишу великим, упадљивим словима, у циљу лакшег и бржег привлачења пажње.
Насиље малолетника у дневним новинама
Новине су један од најзначајних медија данашњице. Од када су доступна онлајн издања различитих издавача, не постоји проблем „закаснелих вести“, који је карактеристичан за штампане новине. С обзиром да интернет сваки или скоро сваки дан користи 56% Европљана, а приступ интернету из својих домаћинстава у Европи има чак 73% популације), онлајн издања новина добила су значајну предност у односу на штампана издања.
Приказ деце у дневним новинама тема су бројних актуелних истраживања. Овим питањем се у оквиру УНИЦЕФ-а активно баве различити аутори, годинама уназад, па на годишњем нивоу анализирају многобројне новинске садржаје. Према једном од ових истраживања из 2009.године, ауторка Миливојевић је закључила да око 30% текстова о деци у новинама чине они који су везани за насиље, било да су деца жртве или починиоци. Ово истраживање указује и на чињеницу да насиље над децом често представља ударну вест, па тако више од 50% завршава на насловним странама новина, док је више од 60% ових вести праћено сензационалистичким насловом. Три године касније, УНИЦЕФ и Удружење новинара Србије су урадили слично истраживање, а и резултати су били слични, с тим да је у овом случају 23% текстова у новинама било везано за насиље над децом.
(наставак у следећем броју)
Ко су „мали насилници“
Једно од првих питања која постављамо када говоримо о било којој врсти насиља јесте: Зашто се неко (у овом случају дете или млада особа) понаша насилно?
Не може се дати јединствен одговор на ово питање. Када се обједине различити научни приступи и објашњења, дође се до комплексних одговора која указују на утицај различитих фактора на појаву насиља, а то су: индивидуалне особине, утицај породице и школе. Склоност ка насилном понашању уочена је код деце и младих коју карактерише импулсивност, или која су доживела трауме. Када је реч о породичним факторима, објашњења се најчешће односе на целовитост породице, релације између родитеља и деце, као и на међусобне односе родитеља. На крају, када говоримо о школи, поред утицаjа наставника, незаобилазан је утицај вршњака, који се годинама у школи појачава и постаје све значајнији.
У једном од Уницефових истраживања, Попадић указује на значај генетских фактора и раног искуства у породици на то да ли ће неко постати насилник или жртва насиља. Са друге стране, Милша у свом раду наводи различите подстицаје насиља код младих, а неки од њих су: велика оптерећеност наставних програма, недостатак комуникације на различитим пољима (са наставницима, родитељима), недостатак стручњака који се баве радом са насилном или злостављаном децом, незапосленост младих или њихових родитеља, због чега су млади на „друштвеној ивици“, а самим тим примењују и животни стил који подразумева доколицу и конзумацију различизих опијата.
Јелена Мањенчић, мастер дефектолог, смер за превенцију и третман поремећаја У ПОНАШАњу
Најновији број
18. април 2024.
