Насиље оставља модрице и на души

„Хало, добро јутро... хтела бих да пријавим...“
„Изволите , добили сте Центар за социјални рад . „Желите ли да се представите? „
„Не, не, ја само хоћу да вам кажем да код нас у суседству једну баку стално муче и нападају унук и снаха, односно његова партнерка, чујемо је када кука...“

Следе питања која воде до ближих података, адресе, или године рођења. Понекад тако почиње дан у пријемној канцеларији Центра. Може се чути да се насиље понавља. Тада се , већ током телефонског разговора, након брзе претраге постојеће евиденције идентификује жртва. Теже је када подаци нису потпуни, а ризици се препознају не само по томе што се ради о могућем породичном насиљу, већ и по томе што је у питању хронично оболело лице, којем није доступан ни телефон, ни контакт са суседима.

Искуство показује да је уз све ово, најтеже када онај ко трпи разне видoве насиља некако већ навикао да скрива своју муку, па то и не сматра насиљем, нити жели „ да се брука шири“ или да то „дође до полиције“. Ипак, обавеза је да се изврши процена.Стручни радници су довољно сензибилисани да препознају ризике . Настоје да информишу, поуче, да пруже подршку и договоре даљу сарадњу у процесу доказивања.

Докази могу бити : полицијски записник, тј. извештај о интервенцији МУП-а, медицинска документација ( лекарска уверења и извештаји, отпусне листе из болница) , изјаве сведока, жртве и насилника, материјални докази са лица места , фотографије, СМС поруке или електронски садржаји, службена евиденција надлежних органа ( из казнене евиденције, евиденције о прекршајном кажњавању, обавештења јавног тужилаштва), налаз и мишљење центра за социјални рад. Најчешће полиција обезбеђује наведене доказе, а улога сручног радника Центра у њиховом прикупљању некада може бити пресудна.

Проблем о коме жртве углавном ћуте најчешће се дешава у породици где су, осим физичкoм и психичком насиљу, стари изложени економском насиљу , злоупотреби, занемаривању. Дешавало се да поједина немоћна лица или особе са менталним сметњама буду изложена и сексуалном злостављању.

Када се говори о насиљу, прво се помисли на физичко злостављање. То је наношење бола или повреде, физичке присиле или ограничења . Догађа се у виду ударања, гурaња, шaмaрањa, чупања за косу, присиљaвaња старе особе да остане у кревету или соби, ускраћивање или претерано давање лекова, ограничавање слободе…
Психичко насиље огледа се у озбиљној претњи да ће се напасти на живот и тело . Изазива страх по безбедност. Врши се у виду застрашивања, стварање несигурности код жртве, сталног критиковања, вербалног злостављања, вређања, омаловажавања потцењивања; емоционалних уцена, узнемиравања ...

Требало би имати у виду да је економско насиље неадeквaтно коришћење прихода остареле особе, крaђа новца старије особе, продajа нeкрeтнинa без валидног пристанка или на превару злоупотребом пуномоћја, забрањивање (оспоравањe) смештаја у установу социјалне заштите како би се користили приходи остареле особе, потписивање докумената уместо остарелог лица.

Свеприсутна криза , незапосленост младих и недовољна материјална средства породице воде финансијској злоупотреби старијих особа. Она се огледа у томе да деца узимају њихову штедњу без дозволе, онемогућавају им приступ имовини и приходима или злоупотребљавају пуномоћја.Чак и када нема директне присиле, присутна је економска експлоатација. Пример за та кве појаве су очекивања да искључиво и редовно старији чланови породице, од своје пензије измирују све текуће обавезе, плаћају рачуне и на тај начин доводе у други план или потпуно занемарују своје основне потребе. Трагичне су судбине оних остарелих који трпе због последица зеленашких или коцкарских дугова, алкохолизма или наркоманије својих потомака.

Како би заштита била ефикаснија значајно је да правовремено препознамо факторе ризика. То су поремећени породични односи као последица појачане зависности старијих чланова, зависност неговатеља у погледу смештаја и финансијске подршке, друштвена изолација . Није без значаја и подсећање на сурову реалност емиграциеа младих и радно способних , који остављају остареле чланове своје породице.

За стручњаке, али и за све особе из окружења важно је да умемо да препознамо када је помоћ неопходна и када нема дилеме да је потребно да се „неко са стране умеша“ . Постоје препознатљиви индикатори,који могу бити вербални и невербални. Невербални су нпр. слаб контакт очима, несигуран говор, трзање или скакање на најмањи звук који може указивати на присуство злостављача. Потребно је обратити пажњу на упорне соматске тегобе непознатог порекла (нпр. гастроинтестинални проблеми, пормећаји сна и исхране, учестале главобоље) ; промене у понашању које указују на депресију (нпр. анксиозност, суицидалне идеје, поремећај сна, промене у тежини, повећана употреба алкохола и других психоактивних супстанци).

Подаци опомињу. Популација старих трпи насиље у породици. Просечна старост жртава је 70 година, четвртина је старија од 80 година, већину, чак 75 % чине жене. До насиља увек долази због нечије немоћи или слабости или разрађеног система контроле и моћи. Последице насиља над старом особом могу бити озбиљне - оштећење већ нарушеног физичког и менталног здравља, губитак материјалне и стамбене сигурности па чак и смрт.

Својевремено је кампања која је имала циљ заустављања насиља и дискриминације старијих жена ( које су три пута чешће жртве породичног насиља него старији мушкарци) имала назив „Насиље оставља трајне модрице на души”. Можемо додадти... „и на души“ , јер , нажалост, модрица има и у видљивом, физичком облику.

Истраживања које је Црвени крст спровео у 2016.години резултирала су податком да је 18,6 одсто анкетираних старијих особа доживело је неки облик злостављања. Познато је да су насиљу, у готово свим облицима, више су изложени старији са нижим нивоом социјалних активности, они који су функционално зависни и који пате од хроничних болести. Ризици се увећавају јер се у старијој животној доби јављају деформитети и ограничења који су последица процеса старења (нпр. нестабилност при ходу, тремор и промене у тежини). Телесни интегритет и целовитост опадају и често није сигурно да ли је ово последица старења или злостављања. Док млади јасно разликују бол и патњу изазвану насиљем од последица болести, код старих злостављаних граница између бола изазваног насиљем и бола изазваног старошћу је нејасна и та разлика је некада и неважна у њиховом искуству.