Инфо

31. октобар 2019.31. окт 2019.
Ј.Р.

Ј.Р.

19. ШАБАЧКИ ИНТЕРНАЦИОНАЛНИ БЛУЗ И ЏЕЗ ФЕСТИВАЛ

Сан толе ноћи

Шабачко позориште угостило је учеснике традиционалног, ове године 19. Интернационалног блуз и џез фестивала. Наступили су Квартет Владе Маричића са гостом, сасксофонистом Адамом Клемом, Belgrade funk combo (шесторка из престонице позата по фанк ритму), Брамха трио, џез музичари из Северне Македоније и једини трио са два члана, Београдски блуз трио
Догодило се, на прелазу између реске вечери и топлине сале или на граници међ иритирајуће врућине душека и релаксирајућег умирења баланса ноћне постеље. Мрак је кварила нека светлост довољно упорна у покушају да пробије бедеме капака и недовољно јака како би у подухвату успела. Бедем су ојачавали штитови чула слуха. Остало је све као светлост што тањи смиријући мрак. Баланс тренутка... није постојала прича, музика је покретач, подлога, основа и позадина, но јединствена, непоновљива нарација, уникатна прича помножена с две, или три стотине, остала је да се напише, без наметања. Сећање и машта, протекло, подсвесно играло је пишући невидљивим мастилом на непостојећој подлози.

Џез је снага тренутка, нема план, то је конверзација, емоција коју слушаоцима дарују музичари, они који у делићу секунде одлуче да створе звук адекватан тренутку (Винтон Маршал).

Рано је послеподне, поглед је залепљен за велику воду, тече, док ја мирујем на оближњем камену. Нема ветра, жубор је нечујан, хук само у најави, али однекле допире музика, приближава се, удаљава, пре него да ритам природи. Наједном ситни таласи попримају суштину дирки, остајући флуктуирајући облик воде. Ток и звук се поклапају, све је уобичајено, припада такво какво јесте. Клавијатуре су нотама с хартије даровале живот и слободу покрета у невидљивости. Више се музика није повлачила, постајала је све јача, освајајући делиће свести. Покрети малених валова деловали су као магнет за зенице, поглед није могао ни за милиметар да се одвоји, ни даље, ни ближе. Корак за кораком, као хипнотисан приближавам се води, преко врло ретке траве и мешавине песка и прашине. Музика се мења, интензитет једнак, апсолутно припадајући моменту, али је боја звука другачија, порекло је ново. Одједном, несразмерно распоређена густина травнатих влати творила је некакав облик. Уз мало маште, чудним спојем делова оцртавао се саксофон,а потом и сопран сакс. Изгледало је да музика извире и одатле, попут дисања биљака, нечујног и невидљивог за нас и тај осећај беше неописив, једноставно је стајао у бићу. Полако је до изражаја долазио и ветар, у видокругу није било крошњи, али ни он није дувао, већ је мало бубњао, мало треперио попут струна. Тек који минут касније, са узвишења под којим сам донедавно седео допирали су неки гласови. Корачао сам, док су трава, вода и ветар изводили кореографију. Када сам приспео до зида, видео сам да сви поменути делићи мозаика природе само следе ритам, а он је долазио од квинтета... ритам је био аплауз, аплауз ритам, свеједно...
Једна од ствари које могу решити већину наших проблема је играње уз музику. Свету је потребно више фанка (Џејмс Браун).
Није то била неосветљена улица, далеко од тога, све светиљке су беспрекорно исијавале, али је у односу на блештавило светлећих реклама и буку невешто спарене вике и брундања мотора, тај делић био оаза мира. Пријатна ноћ је на талон алтернатива ставила топлину што отвара врата клубова. Испред једног стајало је мноштво људи, причали су у групама, но пленио је осмех на лицима, додатно појачан несвесном игром већине. Цупкали су, једни стопалима, други су лупкали дланом о бутину, препуштали се ритму раменима и главом. Где је чаша била пуна, текућина се и просипала. Царовала је музика, брза, ритмична што контролише масу. Провирио сам, неколико генерација, неколико инструмената, на бини, господаре и служе, воде поданике, а опет их и прате. Један, два, три... шест их је. У једном ординарном, маленом њујоршком клубу било је простора, но зашто би улазили, фанк је моћан, не допушта мировање, али не обавезује на близину, допире ван зидова, прати и очекује да се прихвати... тргло ме шуштање најлона, неко је скидао целофан са компакт диска, шареног омота, видео сам само натпис на њему - BFC.
Свако може да свира, ноте су само 20 процената музике, 80 процената је став и наступ музичара који их изводи (Мајлс Дејвис).
Најављена је киша, не као извесност, већ као потенцијална могућност. Проценти вероватноће су расли, како је постотак видљивог нека навлачио кулисе кишоносних облака. Потмуло се провлачио звук, наизглед далеке грмљавине. Испред улаза у успутну салу стајао је натпис “јавна проба”. Добро склониште од вероватног пљуска, но није ме то вукло под баш овај кров. Звук удараца на небеском своду све је јачи и јаснији са сваким кораком. Мислио сам да се само приближава, а извор се указао са првим кораком иза једних врата. Младић је свирао бубњеве, давао неки свој ритам. Инспирација су могли бити различити звукови света. Уносио се све више, брзо, брже, а сви други у сали су губили жељу за било каквим покретом, само су посматрали, очима, ушима.... из неке од просторија изашли су момак са гитаром и другар ситне грађе који је сео за клавијатуре. Без речи, погледа, само су се придружили. Можда су бубњеви били интро за њих, можда их је невидљива енергија палице привукла, можда је све било договорено, но није се могло одолети осећају како је сво троје прожела музика. Без паузе су мењали нумере, ритам је био познат, звучао као неки класици других музичких жанрова, а опет никада и нигде тако представљени. Обрада? Пре варијација.... браво, аплауз је улазио у музику, нису га чули или намерно га игноришу, једноставно свирају и не престају.
Увек сам заступао идеју да блуз не мора да пева неко ко је потекао из Мисисипија као ја. Блуз је лек за сваку бол, могу да свирам тужни блуз и да више не будем тужан (ББ Кинг).
Café du Monde на једној, дрворед на другој страни улице Декатур, корачам негде баш на средини. Старке, џинс, једноставна поло мајица и преко левог рамена јакна окачена за јагодицу кажипрста. Маните путоказе, булеваре и авеније, усна хармоника је пронашла пут и дозива. У новом кварту, дворишту уз зграду два уметника седе на столици, између њих оштећен, изгребан сто, али сасвим задовољавајући за кутије усних хармоника. Иза хаустор, између сто, а испред хоризонт којим јури душа уметника, гитара на колену хармоникашевог колеге..... пате, певају, славе, упозоравају, како води репретоар.
-Who they are? (Ко су они) – питао сам једног који је стајао и пратио.
-Piter Joe and Homesick Mac, деценијама сврате и свирају за нас – одговорио је љубазно, уз мало чуђења што не знам о коме се ради
Пролазили су минути, сати, тренутак важне одлуке се приближавао и лагано се лична брига провлачила кроз процепе света хармоније ограниченог на пар десетина квадрата. На попришту мисли, одлагање је губило бој против страха
Walk on, no matther what, just walk on (Ходај, наредуј, без обзира на све, само напредуј), допрле су речи са импровизоване сцене, глас Мека, слао је кратку поруку, не прекидајући свирку. Речи су ме тргле, нисам био сигуран да ли су изговорене или се машта поиграла. Хтео сам да питам друге, али сам одустао, туђе светове не дирај.... нумера је завршена, почео је аплауз, свако је „пљескао“ нечему, музици, стилу, поруци...

Његово величанство ЏЕЗ
Први пут, у склобу Интернационалног блуз и џез фестивала, приређена је и едукативна радионица „Како се слуша џез“. Радионица је била практично увод у фестивалске дане, а у сали Музичке школе „Михаило Вукдраговић“ о разлозима који су џез учинили светски популарном музиком за сва времена говрили су креатори, наши познати музичари, Иван Илић и Васил Хаџиманов, уз госте и активвно учешће студената Одсека за џез и популарну музику Факултета музичке уметности у Београду.


Атак на уживање
Сан може прекинути одвратни звук аларма, иритирајућа звоњава телефона, а снове, бар дела присутних у позоришту претили су да покваре два „НН починиоца прекршаја против уметности и слободе других“. Били су то људи у колоквијано речено, озбиљним, зрелим годинама, но некада су оне само бројке. Дуо посетилаца, негде на средини сале читав један концерт је провео без слушања, само у гласној причи, не марећи за друге којима су сметали. Непристојност се чује и у најакустичнијој сали. Ако је глупост вечна, непристојност и неувиђавност су прегласни. Лепо су се испричали, растали баш пред опроштај музичара на сцени, остављајући горчину и питање зашто су уопште долазили или зашто нису попричали у кафеу, испред позоришта, зашто су се борили за музиком, ако је већ не воле...
Д. Благојевић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa