Предања, предања ...

Дани које живимо говоре своје приче али оне су у раму предања прави хорор. Мајдан камема о којем би да по народски зборимо постао је на пар места права мора. Огромни камиони, беседе сељани, ем кваре пут ем прете свима да се пита мудри сељак која му је цена. Ко да опет живот има цену ...
А у предању мајдан у раскоши Поцерине окружен врзином и скоро неприступачан попут пећине се надвијао над кршним растињем. Уска стаза водила до обиља камена дугиних раскошних боја. Открио га, вели предање, чобанин јурећи одбеглу двиску и ту кршни младић заказа ашик састанак са лепотом девојком из суседног села. Ни имена им се нико више не сећа. А ашиковање беше ко у бајкама. Сваки трен су поклонили уздасима рекље и дуибином заљубљених очију. И тако из дана у дан, из месеца у месец. Нису знали ни да ли је врели дан ни студена ноћ док не порасте стомак и морало се рећи мајци.
Авај, како ...
Како беше јединица из пребогате куће од оца се крило колико се могло. Тек и у суседном селу иста прича. Момак скупљао снагу да оцу исприча о ашик мајдану и плоду који је носио. И би тако у скровитој причи до пред Крстовдан када се сретоше и заклеше да ће им чедо у љубави расти не скутећи да ми ништа друго и неће требати. Тек дете се требало родити свакога дана. Из приче у причу текло до у сутом а на изласку из мајдана запевши за жилу од врзине мајдан се оруши у узатрпа ашик пребогатих јединаца ...
У народу нашем мајдан је био темељ сваке приче. Камен се збирао за темељ и воловском запрегом довозио на имање да никне оџаклија или куће које и сада поркосе времену. Потом се зидало и одевало кутком за живљење али бројна лета протекоше док не оживе ашик мајдан који је имао тег од прошлости на врату свакодневнице. И за чудо камен раскошних боја беше сив, скоро црн да су га престали и копати. А на крају стазе тик уз мајдан тужни родитељи пред смрт уклесаше имена која опет избриса рука времена. И тако прича отече незнаним стазама које опет незаборав одену својим руном.
Сада се ретки одлуче да темељ раде старински а ките савременим изгледом у крајевима које је небо изаткало попут ћилима. Камен се дроби за индустријску употребу која опет носи у журби свакодневнице бројне проблеме пот речиних на почетку ашик приче.
Мајдан по мајдан нестају и собом носе тајновите приче. Ова о ашик мајдану и даље пркоси времену и окићена детаљима од уста до уста постаје свевремена. Да љубав има траг који је немогуће избрисати сведочи и оставља темељ за неке нове и сретнијег краја приче.
Врзином одевени само трагови од мајдана богатих прошлошћу ниче и ова прича коју смо напросто морали поделити са вама. Тек док крај вас пролази шлепер пун камена у окрутном ходу ужурбаног тока времена знате да ко зна иза које врзине дрема прича попут ове.