Народни музеј
Прича о паду авиона у Шапцу априла 1928. године
Чаршијска легенда о (не)срећи
Једина авионска несрећа у Шапцу. Утврђени узроци различити од прича становника. Избегнута трагедија. Прича са судским епилогом. Инспирација за градску легенду о заљубљеном авијатичару. Између мистерије, маште и стварности
Док су многе сневале како се топе у наручју једног авијатичара, он је мисли сакривао само у једном погледу. За њега не беше веће светлости од таме очију једне девојке. Још од првог осмеха, срце га је винуло на седмо небо и данас ће млади ваздухопловац крстарити заједничким небом само за њу, пробијаће облаке, гледати свој родни град као на длану, а њој ће са тог неба пасти један цветић, букет као потпис заљубљеног летача.
Пролеће постоји због љубави, а један дан као да је кројио заљубљени геније уметности. На бескрајном плаветнилу само по који паперјасти облачак, искључиво бели, дрвеће мирно, ветар своју снагу проверава далеко од руте авиона „Бреге 19“. Април је распрострао најлепше украсе земљом и сводом. Напредовали су заједно минути и летелица. Баш док је изнад Шапца зујао аероплан, капетан ави(ј)она, млади ваздухопловац видео је стотине глава, а тражио само једну. Зенице које је упијао са земље, желео је да погледа док поносно пилотира, букет је већ „сврбео“ да атерира у дом познате породице.
Преподневни сати, негде око десет, дан још у повоју, али довољно одмакао да и највеће спавалице лењо крцкају време. Летелица је све ниже, „чивијаши“ импресионирани, ни не слуте да гледају почетак несреће. Јасно виде сваки детаљ грба ваздухопловства Краљевине СХС јасно гледају у лик авијатичара, но пилоти су за „рају“ онда надљуди, не греше, све изгледа као део представе. Злослутни звук не допире до ушију, тонови пуцња као да не постоје. Губитак контроле изгледа као каква акробација, а онда неописив прасак, летелица пробија зид куће шабачког занатлије у Рабаџијском шору. Ави(ј)он је пао. Елиса и мотор су у кухињи, крила стала на тавану, а реп окачен на жицама изнад тротоара, изоштрава се поглед док се разилази прашина. Пилот је жив, као и његови сапутници, спашавају их грађани, а остаје „светско чудо“. Кроз масу су се пробили Илија, Јован и Никола, фотографи, да забележе историју. Тренутак, дан, вечност слили су се у једно.
Причали су касније људи, препричавали, живот није баш праведан, љубав је једна остала недосањана, као и букет који никада није слетео под прозор где је намењен. Авијатичар се касније оженио, лепа Шапчанка не, до краја живота остала је верна једном даси из „летачког чуда“, једном који практично и није био њен...
Мистерија априлског дана
Ова љубавна, мелодраматична сторија један је од личних доживљаја легенде „исплетене у чаршији“ пре готово једног века. Као у свакој слободној форми стваралаштва, машта је одлучила да потисне чињенице и од ситних делића конкретног направи маштовиту конструкцију. Ипак, догађај из априла 1928. године, иако препричаван међу људима на различите начине, обележио је историју нашег града и уместо нагађања носи и одређене факте које је презентовала Александра Јовановић, кустос Народног музеја у Шапцу. Она баш чувени пад авиона у Шапцу изучава дуго и темељно. Чињенице говоре следеће.
-Према метеоролошком извештају станице Петроварадин за 24. април 1928. године прогнозирано је сунчано време, са мало облака, без јаког ветра. Минимална температура седам, а максимална 21 степен Целзијуса. Временске прилике идеалне за лет авиона. Пробни лет на релацији: Нови Сад- Београд - Шабац-Бјељина- Вуковар- Нови Сад. Преподне, док се на улицама налазило пуно света, примећен је авион који се великом брзином приближавао центру града. Надлетавши град на висини од свега 200 метара, толико близу да се силуета „Бреге 19“ јасно видела, направио је круг око торња шабачке цркве, а затим наставио ка Гимназији. Док су изнад кућа летели ниско, скоро додирујући кровове, неправилно зујање и неравномерна брзина указивали су на дефект мотора. Новинарски извештаји из тог период наводе да су се чули и револверски пуцњи из авиона, као весници предстојеће несреће.
Квар мотора и приземљење
Уместо букета, реалније да је разлог пада био други, мање поетски, квар мотора. Највећа срећа је што жртава није било у догађају који обично носи пустош.
-Док је Никола показивао град, пилот (Франц Облак) је смањио гас, изгубио брзину и авион је почео да пада. Сручио се и свом силином зарио у кућу шабачког терзије Михаила Јевремовића, у улици Владе Јовановића број 5. Тачно у 10 часова и 15 минута. Крила, елиса и предњи део трупа авиона били су потпуно уништени. Остао је само реп, који се закачио за телефонску жицу и висио над тротоаром. Мотор се налазио у кухињи, труп у соби. Срећа па је кућа само дан раније испражњена, јер се власник спремао да је реновира и иселио све станаре, међу којима је било и деце, као да је слутио да ће му је три млада авијатичара „реновирати“ пре времена и плана. Касније, ипак су то учинили, издвајали су четвртину месечних примања како би објекат био поново изграђен - додаје Александра.
„Авијон је пао. Шабац је на ногама“
О несрећи је писало чак 11 новинских издања Краљевине СХС. Материјална штета је износила око милион динара, а иако је званична истрага утврдила да је кривац отказивање команди и делова мотора, покренут је поступак против сва три члана посаде: Николе Крстића, Франца Облака и Љубодрага Андрејевића: Као казна изречена је једногодишња забрана управљања авионом и одузимање по 10.000 динара од сваке плате како би се надокнадила штета Михаилу Јевремовићу. Одлука о забрани пилотирања је касније оборена током поновљеног судског поступка, али је новчана остала на снази.
Ваздухопловни ас
Никола Крстић рођен је у Мајуру код Шапца, авијатичарску школу уписао је скривајући од мајке, јер у то доба људи нису имали поверења у ново „чудо технике“, авионе. Кажу да је убедио станодавку у Новом Саду да му потпише уверење како би постао пилот.
-Авијатика је почетком протеклог столећа била тек у повоју. Модеран, јасан, елегантан, са манирима, биле су одреднице за једног пилота, а авијатичар је била магична реч у Краљевини 20-их година прошлог века. Истовремено, код већине људи, авион је био несигурно и опасно средство, те се говорило да је боље одмах се бацити са врха крушке, него сести у авион.
После несреће у Шапцу доживео је Крстић још три, али је остао веран свом позиву. Умро је у Београду 1991. године. На ћерку је пренео љубав према небеском плаветнилу, те је и она радни век провела као стјуардеса ЈАТ-а, а син иако се није одлучио за позив авијатичара, радо се сећао очевих прича, али је чуо и за ону „чаршијску“ од пре 91 годину.
-Кад је у питању пад авиона, мислим да је ту прст Свевишњег пресудио, јер ако је он њој хтео да баци цвеће, авион пао, онда се није оженио Шапчанком него Краљевчанком. А да се оженио Шапчанком појавио би се на планети неки други човек, а не ја. Тако да пад авиона видим као прст Божји - рекао је Димитрије Крстић, Николин син, иако никада од оца није чуо причу о госпођици Мици.
Пролеће постоји због љубави, а један дан као да је кројио заљубљени геније уметности. На бескрајном плаветнилу само по који паперјасти облачак, искључиво бели, дрвеће мирно, ветар своју снагу проверава далеко од руте авиона „Бреге 19“. Април је распрострао најлепше украсе земљом и сводом. Напредовали су заједно минути и летелица. Баш док је изнад Шапца зујао аероплан, капетан ави(ј)она, млади ваздухопловац видео је стотине глава, а тражио само једну. Зенице које је упијао са земље, желео је да погледа док поносно пилотира, букет је већ „сврбео“ да атерира у дом познате породице.
Преподневни сати, негде око десет, дан још у повоју, али довољно одмакао да и највеће спавалице лењо крцкају време. Летелица је све ниже, „чивијаши“ импресионирани, ни не слуте да гледају почетак несреће. Јасно виде сваки детаљ грба ваздухопловства Краљевине СХС јасно гледају у лик авијатичара, но пилоти су за „рају“ онда надљуди, не греше, све изгледа као део представе. Злослутни звук не допире до ушију, тонови пуцња као да не постоје. Губитак контроле изгледа као каква акробација, а онда неописив прасак, летелица пробија зид куће шабачког занатлије у Рабаџијском шору. Ави(ј)он је пао. Елиса и мотор су у кухињи, крила стала на тавану, а реп окачен на жицама изнад тротоара, изоштрава се поглед док се разилази прашина. Пилот је жив, као и његови сапутници, спашавају их грађани, а остаје „светско чудо“. Кроз масу су се пробили Илија, Јован и Никола, фотографи, да забележе историју. Тренутак, дан, вечност слили су се у једно.
Причали су касније људи, препричавали, живот није баш праведан, љубав је једна остала недосањана, као и букет који никада није слетео под прозор где је намењен. Авијатичар се касније оженио, лепа Шапчанка не, до краја живота остала је верна једном даси из „летачког чуда“, једном који практично и није био њен...
Мистерија априлског дана
Ова љубавна, мелодраматична сторија један је од личних доживљаја легенде „исплетене у чаршији“ пре готово једног века. Као у свакој слободној форми стваралаштва, машта је одлучила да потисне чињенице и од ситних делића конкретног направи маштовиту конструкцију. Ипак, догађај из априла 1928. године, иако препричаван међу људима на различите начине, обележио је историју нашег града и уместо нагађања носи и одређене факте које је презентовала Александра Јовановић, кустос Народног музеја у Шапцу. Она баш чувени пад авиона у Шапцу изучава дуго и темељно. Чињенице говоре следеће.
-Према метеоролошком извештају станице Петроварадин за 24. април 1928. године прогнозирано је сунчано време, са мало облака, без јаког ветра. Минимална температура седам, а максимална 21 степен Целзијуса. Временске прилике идеалне за лет авиона. Пробни лет на релацији: Нови Сад- Београд - Шабац-Бјељина- Вуковар- Нови Сад. Преподне, док се на улицама налазило пуно света, примећен је авион који се великом брзином приближавао центру града. Надлетавши град на висини од свега 200 метара, толико близу да се силуета „Бреге 19“ јасно видела, направио је круг око торња шабачке цркве, а затим наставио ка Гимназији. Док су изнад кућа летели ниско, скоро додирујући кровове, неправилно зујање и неравномерна брзина указивали су на дефект мотора. Новинарски извештаји из тог период наводе да су се чули и револверски пуцњи из авиона, као весници предстојеће несреће.
Квар мотора и приземљење
Уместо букета, реалније да је разлог пада био други, мање поетски, квар мотора. Највећа срећа је што жртава није било у догађају који обично носи пустош.
-Док је Никола показивао град, пилот (Франц Облак) је смањио гас, изгубио брзину и авион је почео да пада. Сручио се и свом силином зарио у кућу шабачког терзије Михаила Јевремовића, у улици Владе Јовановића број 5. Тачно у 10 часова и 15 минута. Крила, елиса и предњи део трупа авиона били су потпуно уништени. Остао је само реп, који се закачио за телефонску жицу и висио над тротоаром. Мотор се налазио у кухињи, труп у соби. Срећа па је кућа само дан раније испражњена, јер се власник спремао да је реновира и иселио све станаре, међу којима је било и деце, као да је слутио да ће му је три млада авијатичара „реновирати“ пре времена и плана. Касније, ипак су то учинили, издвајали су четвртину месечних примања како би објекат био поново изграђен - додаје Александра.
„Авијон је пао. Шабац је на ногама“
О несрећи је писало чак 11 новинских издања Краљевине СХС. Материјална штета је износила око милион динара, а иако је званична истрага утврдила да је кривац отказивање команди и делова мотора, покренут је поступак против сва три члана посаде: Николе Крстића, Франца Облака и Љубодрага Андрејевића: Као казна изречена је једногодишња забрана управљања авионом и одузимање по 10.000 динара од сваке плате како би се надокнадила штета Михаилу Јевремовићу. Одлука о забрани пилотирања је касније оборена током поновљеног судског поступка, али је новчана остала на снази.
Никола Крстић рођен је у Мајуру код Шапца, авијатичарску школу уписао је скривајући од мајке, јер у то доба људи нису имали поверења у ново „чудо технике“, авионе. Кажу да је убедио станодавку у Новом Саду да му потпише уверење како би постао пилот.
-Авијатика је почетком протеклог столећа била тек у повоју. Модеран, јасан, елегантан, са манирима, биле су одреднице за једног пилота, а авијатичар је била магична реч у Краљевини 20-их година прошлог века. Истовремено, код већине људи, авион је био несигурно и опасно средство, те се говорило да је боље одмах се бацити са врха крушке, него сести у авион.
После несреће у Шапцу доживео је Крстић још три, али је остао веран свом позиву. Умро је у Београду 1991. године. На ћерку је пренео љубав према небеском плаветнилу, те је и она радни век провела као стјуардеса ЈАТ-а, а син иако се није одлучио за позив авијатичара, радо се сећао очевих прича, али је чуо и за ону „чаршијску“ од пре 91 годину.
-Кад је у питању пад авиона, мислим да је ту прст Свевишњег пресудио, јер ако је он њој хтео да баци цвеће, авион пао, онда се није оженио Шапчанком него Краљевчанком. А да се оженио Шапчанком појавио би се на планети неки други човек, а не ја. Тако да пад авиона видим као прст Божји - рекао је Димитрије Крстић, Николин син, иако никада од оца није чуо причу о госпођици Мици.
М. Ж/Д.Б
Најновији број
18. април 2024.
