ФК МАЧВА – 100 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА
МИКИЦА И ИВИЦА
Родило се као идеја, вероватно са првом фуТбалском лоптом, како су онда говорили. „Лоптање“ има неку посебну магију, чак и тамо где о њој ништа не знају, чим се појави „ухвати очи“ неке дечурлије, младића, чак и старијих. У тим шутевима акцијама аутоматски се пројектују разбибрига, здравље, али и снови, чежње.... први пут када се проба, више се, углавном не напушта, партије и утакмице се окончају, али размишљање о њима не. После година патње, разних ужаса, нестанка становништа, Шапчанима је требала нада, сан, још се опорављао град од Великог рата, када се закотрљала лопта. Беше мај 1919. године када се родила МАЧВА. Ипак, четири месеца касније, почиње историја, тамо где се формирао сан, на пољани, у диму прашине, крај „крпењаче“. Мачва је баш 21. септембра 1919. године одиграла први меч, започевиши дуг, дуг пут. О највећим успесима клуба, сезонама у највишим ранговима, највећим победама, већ је писано, трудићемо се да до краја ове календарске године представимо неке занимљивости из историје „црвено-црних“, некоме познате, некоме не.
Радомир Војисављевић је први репрезентативац из редова Мачве, у различитим списковима селектора различитих селеција место су налазили: Кесић, Којић, Сава и Димитрије Стефановић, Јуришић, Тошић, али два имена ће увек бити прва асоцијација на која спаја Мачву и државни тим.
Када би Шапчане оног времена питали за МИКИЦУ АРСЕНИЈЕВИЋА, омиљеног виртоуза њиховог најдражег клуба, рекли би „наш Шапчанин“, али иако му у родном листу није стајало име овог града, животом, понашањем и залагањем „квалификовао“ се да га воле као најближег, као драгог сродника, суграђанина. Милорад, од милоште Микица, рођен је у Смедереву 1906. године. Служба је његоовг оца и њега довела у Шабац. Сведочио је оснивању матичног клуба, био посетилац на тренинзима, а потом и сам изашао на поље, Већ 1922. године Мачва је почела да игра и такмичарске мечеве у Посавској жупи. Подмладак Мачве предводио је Баћа Николић и била је то генерација младића у којој су били: Арсенијевић, Кесић, Константиновић, Јовановић, Перић. Клуб се те године суочио са одласцима момака стасалих за студије: Дана, Нине, Драгослава и Драгана Николића, Војића. Баш на наговор тренера Баће Николића, поменути таленти су добили тежак задатак да буду део првог тима. Тако је настала једанаесторка „вештих дечака“ шампиона Жупе.
Није Микица показивао поштовање према Шапцу и шабачкој Мачви кроз залагање на терену и тренинзима, већ и данас тешко разумљивим напорима да клуб опстане и игра када је то деловало попут акционог филма. Приликом гостовања у Бијељини пљусак и грмљавина су подигли ниво Дрине, Требало је прећи реку како би се потом пешачило девет километара до железничке станице. Арсенијевић и његов клупски друг Миле Јовановић, у зору, ушли су у хладну Дрину препливали је, како би довукли чамац за превоз клупских другова. Заједно са екипом путовао је на мечеве ливадарским колима, много „пријатељских“ утакмица прекидано је услед туче играча. Иако се квалитетом издвајао, понашањем и залагањем Арсенијевић никада није поставио себе изнад колектива. Упоредо је учио Гимназију, а 1925. године уследио је растанак, образовни пут водио га је у „бели град“. Фудбал је играо даље у БСК-у, где је добио надимак Балерина, стигао је до Монтевидеа са репрезентацијом, пре тога члан репрезентације Краљевине СХС на Играма у Амстердаму. Заједно са Тирнанићем створио и први тим послератне Југославије. Селектор је репрезентације на Мондијалу у Бразилу 1950.
Још импресивније је образовни пут. Завршио је Електротехнички факултет, постао инжењер. Најзаслужнији је за електрификацију југословенске железнице, уписан је као један од утемељивача Саобраћајног института, био је професор на Електортехничком и саобраћајном факултету. Говорио је перфектно немачки језик, одлично се служио мађарским, руским и румунским. Један је од ретких добитних ордена и Краљевине и социјалистичке Југославије. Имао је двоје деце, Ружицу и Милана. Лик Ружице је и на новачаници од 1.000 динара која је била у оптицају од 1975. до 1990. и остаје једина која никада није фалсификована.
Скромни карактером, а џин постигнућем, умро је 1987. године, сахрањен на Бежанији, без посебних почасти, на сопствено инсистирање. Његово дело је одговор на констатацију да је тешко ускладити спорт и школу!
Репрезентативна десна полутка БСК-а и један од најбољих играча напада у Краљевини дошао је у Шабац, где учи пољопривредне наке у Шабачкој пољопривредној школи. Бек се пријавио за шабачку Мачву која ће у њему добити велико појачање. Овако је писао „Шабачки гласник“ у априлу 1928. године о доласку већ славног, репрезентативног, олимпијског крилног нападача БСК-а ИВИЦЕ БЕКА у Шабац. Неколико дана касније на дебију Бек је постигао гол против Суботичког спорт клуба (6:0). Публика га је заволела одмах.
Године 1929. одлази у Француску, екипу Сет. Играо је још у: Женеви, Ниму, Сентетијену. Кроз живот га је водило срце. Играо је и за репрезентацију Француске пет пута. Рат је дочекао у Ниму, скинуо дрес и отишао у „илегалу“, водио је један одред покрета отпора у Бајону. Предводио је акцију ослобађања затвореника из тврђаве „Систерон“. Иако ослободилац, сувише је био одан хедонизму и зарађена средства лако је трошио. После рата био је сиромашни грађанин Француске. Његов колега из играчких дана Жорж Бајру је орагнизовао и акцију помоћи Ивици. Окушао се и као тренер, али без успеха. Уложио је у угоститељство, али није трајало, да би се на крају издржавао као докерски радни, возећи рибу бициклом од луке до продавница. Тужна прича има и тужни крај. Срчани удар га је покосио 1963. Пао је са свог двоточкаша на плочник и заувек затворио очи. Сахрањен је у Сету.
Када би Шапчане оног времена питали за МИКИЦУ АРСЕНИЈЕВИЋА, омиљеног виртоуза њиховог најдражег клуба, рекли би „наш Шапчанин“, али иако му у родном листу није стајало име овог града, животом, понашањем и залагањем „квалификовао“ се да га воле као најближег, као драгог сродника, суграђанина. Милорад, од милоште Микица, рођен је у Смедереву 1906. године. Служба је његоовг оца и њега довела у Шабац. Сведочио је оснивању матичног клуба, био посетилац на тренинзима, а потом и сам изашао на поље, Већ 1922. године Мачва је почела да игра и такмичарске мечеве у Посавској жупи. Подмладак Мачве предводио је Баћа Николић и била је то генерација младића у којој су били: Арсенијевић, Кесић, Константиновић, Јовановић, Перић. Клуб се те године суочио са одласцима момака стасалих за студије: Дана, Нине, Драгослава и Драгана Николића, Војића. Баш на наговор тренера Баће Николића, поменути таленти су добили тежак задатак да буду део првог тима. Тако је настала једанаесторка „вештих дечака“ шампиона Жупе.
Није Микица показивао поштовање према Шапцу и шабачкој Мачви кроз залагање на терену и тренинзима, већ и данас тешко разумљивим напорима да клуб опстане и игра када је то деловало попут акционог филма. Приликом гостовања у Бијељини пљусак и грмљавина су подигли ниво Дрине, Требало је прећи реку како би се потом пешачило девет километара до железничке станице. Арсенијевић и његов клупски друг Миле Јовановић, у зору, ушли су у хладну Дрину препливали је, како би довукли чамац за превоз клупских другова. Заједно са екипом путовао је на мечеве ливадарским колима, много „пријатељских“ утакмица прекидано је услед туче играча. Иако се квалитетом издвајао, понашањем и залагањем Арсенијевић никада није поставио себе изнад колектива. Упоредо је учио Гимназију, а 1925. године уследио је растанак, образовни пут водио га је у „бели град“. Фудбал је играо даље у БСК-у, где је добио надимак Балерина, стигао је до Монтевидеа са репрезентацијом, пре тога члан репрезентације Краљевине СХС на Играма у Амстердаму. Заједно са Тирнанићем створио и први тим послератне Југославије. Селектор је репрезентације на Мондијалу у Бразилу 1950.
Још импресивније је образовни пут. Завршио је Електротехнички факултет, постао инжењер. Најзаслужнији је за електрификацију југословенске железнице, уписан је као један од утемељивача Саобраћајног института, био је професор на Електортехничком и саобраћајном факултету. Говорио је перфектно немачки језик, одлично се служио мађарским, руским и румунским. Један је од ретких добитних ордена и Краљевине и социјалистичке Југославије. Имао је двоје деце, Ружицу и Милана. Лик Ружице је и на новачаници од 1.000 динара која је била у оптицају од 1975. до 1990. и остаје једина која никада није фалсификована.
Скромни карактером, а џин постигнућем, умро је 1987. године, сахрањен на Бежанији, без посебних почасти, на сопствено инсистирање. Његово дело је одговор на констатацију да је тешко ускладити спорт и школу!
Репрезентативна десна полутка БСК-а и један од најбољих играча напада у Краљевини дошао је у Шабац, где учи пољопривредне наке у Шабачкој пољопривредној школи. Бек се пријавио за шабачку Мачву која ће у њему добити велико појачање. Овако је писао „Шабачки гласник“ у априлу 1928. године о доласку већ славног, репрезентативног, олимпијског крилног нападача БСК-а ИВИЦЕ БЕКА у Шабац. Неколико дана касније на дебију Бек је постигао гол против Суботичког спорт клуба (6:0). Публика га је заволела одмах.
Године 1929. одлази у Француску, екипу Сет. Играо је још у: Женеви, Ниму, Сентетијену. Кроз живот га је водило срце. Играо је и за репрезентацију Француске пет пута. Рат је дочекао у Ниму, скинуо дрес и отишао у „илегалу“, водио је један одред покрета отпора у Бајону. Предводио је акцију ослобађања затвореника из тврђаве „Систерон“. Иако ослободилац, сувише је био одан хедонизму и зарађена средства лако је трошио. После рата био је сиромашни грађанин Француске. Његов колега из играчких дана Жорж Бајру је орагнизовао и акцију помоћи Ивици. Окушао се и као тренер, али без успеха. Уложио је у угоститељство, али није трајало, да би се на крају издржавао као докерски радни, возећи рибу бициклом од луке до продавница. Тужна прича има и тужни крај. Срчани удар га је покосио 1963. Пао је са свог двоточкаша на плочник и заувек затворио очи. Сахрањен је у Сету.
Д. Благојевић
Најновији број
11. април 2024.
