Да ли даљинско грејање може да буде јефтиније ?

Грејна сезона је почела. Поред Шапчана, у још само 14 градова даљинско грејање се наплаћује према измереној потрошњи. Иако је то законска обавеза, већина градоначелника у Србији не дозвољава наплату по потрошњи са образложењем

да би у том случају трошкови грејања за грађане били превелики и да због ужасно лоше материјалне ситуације у тим градовима тј. општинама, то би негативно утицало на њихов политички рејтинг.
Наравно да то није тачно али логика је проста: уместо да нешто радим и урадим, проблем ћу гурнути под тепих. Све док тепих на прогори, а онда ће неко други тиме да се бави.
У Београду свега 5% грађана плаћа даљинско грејање према потрошњи. Дао би се извући закључак да су Београђани сиротиња какву данашњи свет није запамтио. Ако би се енергетско сиромаштво узело као критеријум развијености неке заједнице, јасно је да би Шабац са осталих четрнаест градова, међу којима су и Суботица и Ниш, заузео високу позицију међу богатијим и развијенијим локаним заједницама у Србији. С друге стране Београд, Нови Сад и да не набрајам даље, према размишљању градоначелника ових градова, су веома сиромашне средине и наплата даљинског грејања према потрошњи би угрозила егзистенцију већине житеља ових градова, а то би можда довело и до јавног изражавања незадовљства и масовног изласка на улице.
Међутим, чињенице говоре другачије. Београд је град у коме је даљинско грејање најскупље у Србији. Дакле, не постоји логично објашњење за непоштовање закона и за омаловажавање Министарства енергетике и министра лично. Да ли је то могуће у уређеној држави. Није, иначе Министарства не би ни постојала, тј. ником не би била потребна.
Да ли је министар крив за недостатак ауторитета. Можда није, не може свако да се разуме у посао којим се бави, нити може недостатак знања да надокнади личном харизмом.
Ипак, има нешто за шта јесте крив.
Цена природног гаса за ЈКП „Топлана-Шабац“ износи 45 до 47 динара за један метар кубни, зависно од курса америчког долара у моменту када се гас плаћа држави, која је узгред буди речено монополиста у овом бизнису. У власништву државе су транспортни цевоводи и ЈП „Србијагас“ који је у исто време и транспортер и дристрибутер и снабдевач и јавни снабдевач, што је узгред буди речено, законом забрањено. Али, закон доноси држава и закон не обавезује државу, већ само оне против којих је држава донела закон.
Директни купци гаса у Шапцу, или како се то стручно каже „купци на јавном снабдевању“ (али да будемо поштени и у Србији) плаћају 35 динара за један метар кубни. Аномалију, да роба у велепродаји кошта више него у малопродаји, није могуће објаснити. Осим чињеницом да министар није у најбољим односима са основама економије и тржишног пословања. Као што рекосмо, није обавезно знати, али кад не знаш онда питаш. Накупци на кванташу продају јабуке и паприке за динара Х а ситни трговци купују на кванташу, па грађанима у малопродаји продају за Х+У. Није потребно бити успешан трговац па да знаш да је Х+У увек веће од Х.
Ова сложена математичка формула не важи само за ЈКП „Топлана-Шабац“ и за друге Топлане у Србији. Закључак: сваки накупац на кванташу би могао да буде министар (енергетике), али министар (енергетике) сигурно не би могао да буде накупац на кванташу нити у сопственој малој радњи, јербо би пропао док си рек'о „ГАС“.
Није нама баш стало до едукације министра. Нажалост, незнање министра утиче на то да грађани Шапца који се греју даљинским грејањем плаћају за скоро трећину више грејање него што би то заиста требало.
И није то све. Има још.
Цена руског природног гаса на европским тржиштима далеко је мања него што се то нама у Србији приказује и наплаћује. Од 2016. године до данас ова разлика је драматично повећана, толико да се људи од струке, економисти и инжењери, крадомице смешкају када се у разговору помене цена гаса у Србији и Европи. Крадомице, из чисте пристојности, домаћег васпитања и нежелећи да увреде грађане Србије, дискусијом о транспарентности цена и тржишном пословању.
На слици је упоредни преглед цена природног гаса у Србији и земљама ЕУ које су нам најближе, па су из тог разлога и поредиве.
Треба знати да се на приказане цене додатно плаћају (наравно ЈП „Србијагас“-у): трошкови заузимања капацитета у транспорту, трошкови заузимања капацитета у дистрибуцији, трошкови транспорта природног гаса и трошкови дистрибуције природног гаса. Све у свему још 8 до 10 EUR/MWh.
Као што видимо, разлика је 10 ЕУР/МWhи више. У Србију се годишње увезе 2 милијарде кубних метара гаса или прерачунато у енергију око 20 милиона MWh енергије садржане у природном гасу. То значи да грађани Србије, укључујући и грађане Шапца, плате око 200 милиона ЕУР на годишњем нивоу ВИШЕ него што на тржишту природни гас стварно кошта.
Право и једино питање је: ГДЕ ИДУ ОВИ НОВЦИ ? А када то сазнамо, будите сигурни да ће и грејање бити много јефтиније него што је данас.