Инфо

21. новембар 2019.21. нов 2019.
ЕМОЦИОНАЛНА ВЕЗАНОСТ ЗА ПОРОДИЦУ И НАСИЉЕ КОД МЛАДИХ
СТОП КРИМИНАЛИТЕТУ МЛАДИХ

ЕМОЦИОНАЛНА ВЕЗАНОСТ ЗА ПОРОДИЦУ И НАСИЉЕ КОД МЛАДИХ

Према подацима добијеним од Центра за социјални рад број деце у сукобу са законом у Шапцу је у сталном порасту. У складу са том чињеницом циљ пројекта “СТОП криминалитету младих”је повећеати степен знања и информисаности о значају и начину превенције друштвено неприхватљивог понашања деце и младих у циљу смањења криминалитета. Реализацију Пројекта финансијски је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије
Психолог ОШ “Вук Караџић” Данијела Рељић и њена колегиница из медицинске школе “Др Андра Јовановић”, Невена Станковић, недавно су спроводиле истраживање на ученицима ОШ “Вук Караџић”, приликом којег су измеђуосталог испитивале и повезаност димензија изложености насиљу и склоности ка насилном понашању са стилом афективне везаности за породицу. У истраживању је учествовало 312 ученика од петог до осмог разреда, а закључке изведене из обраде тих података вам доносимо овом делу Пројекта “Стоп криминалитету младих”.
Однос између афективног везивања и насиља
И сама теорија афективног везивања се бавила питањем насиља. Деца чији родитељи имају несигуран стил афективног везивања и сама често развију такав стил, што се односи на њихове унутрашње репрезентације себе и других. Дете очекује да ће други реаговати на њега онако како реагују његови неговатељи. Биће болешљиво и плачљиво ако су то ситуације у којима је мајка (или друга значајна особа за коју се везује) најреспонзивнија, сигурно и опуштено са мајком која која је топла и респонзивна. Ако мајка ни у једној ситуацији не реагује дете ће постепено престати да шаље сигнале, постаће затворено, опрезно и неповерљиво.
По теорији афективног везивања агресија се може развити на три начина: као реакција на негативне односе са неговатељима; као начин привлачења пажње запостављјућег неговатеља; као механизам одбране против опажен претње.
Како породица утиче на насиље?
Истраживања показују да деца која не учествују у насиљу имају више подршке од стране родитеља, њихови родитељи су више укључени у њихово образовање. Деца која учествују у некој од директних улога (насилник или жртва) имају више негативних породичних искустава укључујући конфликте у породици и породично насиље, имају лоше односе са родитељима и слабу емотивну подршку. Породична ситуација код деце у различитим улогама у насилном циклусу (насилник и жртва) се разликује, али оно што се појављује као заједничко је емотивно злостављање од стране родитеља, недостатак топлине и укључености у живот деце, недоследно и телесно кажњавање мајке које су презаштићујуће или хостилне (зависно од пола детета) и одбацујући очеви.
Породична средина, стил васпитања, али и сама личност родитеља као и његов стил афективног везивања утиче на то какав ће бити образац афективног везивања код детета. Резултати истраживања која су се бавила баш односом између афективног везивања и искуства са насиљем код деце упућују на то да већи број деце која не учествују у насиљу има сигуран образац афективног везивања у односу на вршњаке који учествују. Учитељи примећују више проблема у вршњачкој групи код несигурно-избегавајућих девојчица у односу на сигурно везане девојчице. Стил афективне везаности може да утиче и на каснија искуства. Нпр. учитељи који су више наврата трпели насиље од стране ученика, од стране одраслих, или и од једних и од других, чешће имају избегавајући или анксиозно-амбивалентни стил афективне везаности у односу на учитеље који нису имали искуства виктимизације у школском контексту. У једној студији рађеној међу прступницима насилници-жртве имају више скорове на избегавајућем обрасцу афективног везивања у односу на остале насилнике, жртве и оне који нису укључени у насиље.
Резултати истраживања
Испитивали смо однос афективне везаности за породицу са склоношћу ка испољавању и трпљењу насиља, и то све у оносу на пол испитаника. Најпре смо поновили резултат добијен у ранијим истраживањима да су дечаци више склони насилном понашању од девојчица, а да нема разлике између њих у изложености насиљу – оба пола једнако трпе насиље.
Дечаци који су више изложени насиљу имају и више скорове на димензији анксиозности односно негативну слику о себи. Дечаци који су скони насином понашању такође чешће имају негативну слику себе, али и других, јер поред виших скорова на димензији акнсиозности имају и више скорове на димензији избегавања.
Девојчице које су склоне насилном понашању имају доследно више скорове на димензији избегавања. Можемо са извесном поузданошћу тврдити да су девојчице које припадају сигурном и преокупираном стилу афективне везаности (имају позитиван модел других) у мањој мери склоне насиљу у односу на оне које припадају избегавајућем и бојажљивом стилу (имају негативан модел других).
Када је идентификујемо ученике који су склони насилном понашању, оне који су изложени насиљу, оне који су истовремено и склони и изложени насилном понашању, као и оне који нису ни у једној од ових категорија и погледамо њихове стилове афективног везивања јасно се издваја да је проценат сигурно везаних девојчица значајно мањи у категорији оних које су високо склоне и високо изложене насиљу и оних које су високо склоне а умерено изложене насиљу, односно девојчица које су истовремено и насилници и жртве насиља.
Шта даље?
Занимљиво је да стил афективног везивања код дечака није значајно повезан са испољавањем или трпљењем насиља. Ми предпостављамо да на појаву насиља код њих не утичу доминантно породични фактори због тога што је толеранција на насиље у целом друштву када је у питању мушки пол већа. Такође, хијерархија афективне везаности се развија другачије током адолесценције у зависности од пола: код девојака структура хијерархије остаје стабилна (најпре породица па вршњаци) док код дечака породичне и вршњачке фигуре се уједначавају током одрастања.
Код девојчица одступање од сигурног обрасца афективне везаности јасно повећава могућност појаве насилничког понашања као одговора на изложеност насиљу (“насиље рађа насиље”). Како нам пракса говори да је образац афективног везивања могуће променити, превенција насиља и интервенције би се могле базирати на промени тог обрасца. Предшколске и школске установе би могле чешће организовати активности у којима би учествовали и родитељи ученика где би васпитачи, учитељи и наставници кроз практичан рад подучавали и подстицали итеракције које карактеришу сигурну афективну везаност између родитеља и детета. Локална заједница би се такође могла ангажовати подстичући укључивање родитељ деце свих узраста у различите едукативне програме. Породице оних девојчица које континуирану испољавају насилничко понашање би се требале укључити у саветодавни или терапијски рад. Емотивно фокусирана терапија, која је пре свега усмерена на терапију парова, би могла добити ново подручје примене управо зато што је њен циљ промена обрасца афективне везаности у дијади.

Афективна везаност
Афективна везаност представља специфичан однос који се у најранијем детињству формира између мајке и детета и траје кроз читав живот, као трајна психолошка веза успостављена између двоје људи. Теорија афективног везивања је теорија о пореклу и природи човекове осећајности.


Није сваки конфликт насиље
конфликти су форме социјалних интеракција и представљају позитивне силе адаптације, јер се у тим ситуацијама вежбају интерперсоналне вештине, чиме се доприноси когнитивном, социјалном и моралном развоју. Повремено сукобљавање са вршњацима, утиче на редукцију егоцентризма-дете се суочава са постојањем другачијих потреба и гледишта која не може да занемари. Важно је да при томе научи како сукобе може решавати на конструктиван начин.

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa