“Комад таина”

“У родни Табановић Лаца се после седам година војевања, вратио у пролеће 1920. године са четири коња. Људи се по дрвећу вешали, на тарабе висили, само да би Лацу и Цвету, и остале коње, боље видели. Неки су се и крстили. Није сељак морао да буде познавалац коња, да би уочио да је Цвета у Табановић приспела ждребна. Месец дана по доласку, ождребила је Јасена, касније познатог галопера са шабачког и београдског хиподрома”.
Овако је Драган Филиповић, аутор књиге “Комад тајина” започео недавно промоцију свог дела у библиотеци “Јанко Веселиновић” у Богатићу.
Животне приче (судбине) сложио је у роман од три дела. Прво су приче из Великог рата. Друго из Другог и треће из нашег рата и бомбардовања бивше Савезне републике Југославије.
Промоцију је дакле отворио, пред малобројним љубитељима лепе речи окупљеним у богатинској библиотеци, цитатом из приче “Лаца и Цвета”, која можда на најбољи начин илуструје укупно ауторово сведочење, сабрано у новој књизи или како би уводничар и један од писаца рецензије, Радован Миразовић рекао, гради јединствену целину са предходним делом “Војникова бресква”. Ради се према Миразовићевим речима о страдању и отпору, борби за живот српског народа у 20 веку. Та борба и страдање никад није штедела Мачване. То аутор књиге “Комад таина” добро зна и вешто, веома сугестивно, преноси на папир, да се не заборави. Нема сумње да су његови јунаци волели своју отаџбину и за њу се жртвовали. Трачак наде, без обзира на све недаће и суровости које живот собом носи, посебно у доба рата, увек се појављује, као светлост на крају тунела. Јесте то стидљиво и готово незапажено, али упорном посматрачу није промакло. Управо ради тога, жртва није узалудна. Треба је више ценити и неговати. Потребно је на њу више подсећати. Сасвим сигурно и на овакав начин, како то аутор “Комада таина” чини.
Зато, заслужује сваку подршку и велико Хвала! Једноставно, буди наду да наставка политике насилним средствима у којој су угрожени животи људи и материјална добра, не буде.