ФК МАЧВА – 100 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА
На ивици понора
Родило се као идеја, вероватно са првом фуТбалском лоптом, како су онда говорили. „Лоптање“ има неку посебну магију, чак и тамо где о њој ништа не знају, чим се појави „ухвати очи“ неке дечурлије, младића, чак и старијих. У тим шутевима акцијама аутоматски се пројектују разбибрига, здравље, али и снови, чежње.... први пут када се проба, више се, углавном не напушта, партије и утакмице се окончају, али размишљање о њима не. После година патње, разних ужаса, нестанка становништа, Шапчанима је требала нада, сан, још се опорављао град од Великог рата, када се закотрљала лопта. Беше мај 1919. године када се родила МАЧВА. Ипак, четири месеца касније, почиње историја, тамо где се формирао сан, на пољани, у диму прашине, крај „крпењаче“. Мачва је баш 21. септембра 1919. године одиграла први меч, започевиши дуг, дуг пут. О највећим успесима клуба, сезонама у највишим ранговима, највећим победама, већ је писано, трудићемо се да до краја ове календарске године представимо неке занимљивости из историје „црвено-црних“, некоме познате, некоме не.
У дугој историји МАЧВА је проживела многе тешке моменте, али неке ситуације су засита доводиле тим на руб опстанка.
Тешка '36.
Прва велика криза фудбала у Шапцу догодила се непуне две деценије по његовом „рођењу“. После бројних фудбалских покушаја, средином 30-их фудбал нестаје у Шапцу. ТРГОВАЧКИ не постоји, СРБИЈЕ нема већ девет година, РАДНИЧКИ траје, али ван лиге, пред колапсом је и МАЧВА те 1936. Игра у Првом разреду Новосадског подсавеза, али приличио неубедљиво. Данашњи тренинг Мачве више личи на тренинг неког дивљег клуба. Прошла су времена када је на игралишту било и по 30 играча. Три године не постоји подмладак, резервни састав је престао са радом, једва и први тим има довољно играча: Нема више међу играчима ни слоге ни дружељубља и ни љубави према клубу. Управа просто није у стању да одреди тим на неколико дана пред утакмицу, јер није сигурна да ће тај и тај „господин играч“ хтети да игра што је тај и тај одређен да игра. Наравно, онда се дешава да на терен изађе неки „чудан тим“ склопљен на брзу руку, на самом терену. („Шабачки гласник – мај 1936).
Срећна околност за Мачву била је та да није завидна ситуација била ни у новосадким клубовима Радничком и Макабију, односно митровачком Грађанском, те је тим опстајао у првом разреду. Када је наредне године формирана ЗАНАТЛИЈА, изазвала је славног градског ривала у квалификацијама за Први разред, но ту није било проблема за „црвено-црне“, две победе 10:1 и 4:2 у септембру 1937. потврдиле су положај Мачве.
Крах на корак
Када је 1952. морала да се пресели у нижу лигу, после елиминиације из Прве лиге, МАЧВА се суочила са падом чак до трећег ранга, али и великом финанисјком кризом. Дугови од неколико стотина хиљада динара су претили да угасе клуб. Сви повериоци су истовремено, код Арбитраже, покренули и добили поступак. Иако је направљен договор да исплата буде у ратама, ни рате нису биле достижан издатак, јер се и посета три пута смањила у овом рангу. Био је упитан и наступ у квалификацијама за Другу лигу, а онда су се, уз појединачне, нове повериоце, акцији помоћи прикљулили синдикати, али и колектив Народног позоришта у Шапцу који је изводио представе са којих је приход био намењен Мачви. На крају, Мачва је играла квалификације и пласирала се у Другу лигу. Још један колектив је пружио важну помоћ Мачви и то када је мало ко очекивао, о чему говори наредна прича.
Од песница до помоћи
Почетком 50-их година, без неког посебног повода, расла је нетрпељивост међу великим градским ривалима Мачвом и Радничким. Она се преносила и на терен током припремних мечева, кулминиравши на утакмици одиграној у децембру 1952. на терену Мачве. Окупило се 1.500 гледалаца, видело чак 6 голова, победио је Раднички 4:2 (2:1), головима: Туфегџића, Ђумића, Маливуковића и Дебељачког (аг), док су за Мачву погађали Чворић и Ивош. Ипак, утакмица и много голова потпуно су били споредни у односу на праву тучу током 90 минута. На самом почетку Туфегџић је намерно ударио, без лопте, фудбалера Мачве Обрадовића, а у финишу се догодио физички сукоб два капитена, Станковића (Мачва) и Маливуковића (Раднички). Најпре је Станковић, без разлога, грубо стартовао на Маливуковића, овај је узвратио бацањем грудве блата ка ривалу, да би Станковић, потом, први песницом ударио колегу капитена, на шта потоњи није остао дужан. Ништа није променило ни искључење оба играча, јер су сукоб наставили у ходнику подно трибина. Ту се догодио и напад Деспотовића (Раднички) на Стефановића (Мачва). Само што је меч настављен, неколико навијача Мачве сукобило се са Благојевићем, голманом Радничког који је на полувремену изашао из игре. Све време, навијачи подељени у два табора псовали су и вређали ривале на најпогрднији начин. Управе два клуба су, у циљу побољшања односа одражале заједнички састанак убрзо после немилих догађаја, када је договорено да сваког навијача и члана управе који ствара нетрпељивост искључе, да клубови не праве проблем играчима при преласку из једног у други тим, а посебно се истиче одлука да Раднички пружи помоћ ривалу у оквиру својих могућност, док је Мачва дозволила Радничком да тренира на њиховом терену. Истовремено се „међу светом“ прочула прича о фузији шабачких клубова, али су оба тима то демантовала.
Тешка '56.
Оваквих проблема више није било међу клубовима, али је ривалитет остао у оквирима спортског, уз повремену ескалацију. Славно започете 50-е МАЧВИ су у наставку стварале велике проблеме. Иако је, на кратко, уласком у Другу лигу ситуација донекле санирана, проблеми и дугови су клуб још више оптеретили 1956. Тим није опстао у другом рангу, следила је селидба у подсавез, а пред стaрт поново није било ни новца, ниједан тренер није желео да преузме тим, дужност је обављао Вилотић, тренер и играч и разматрана је чак и опција гашења клуба, због ње је сазвана и ванредна скупштина. Дугови су били око 3,5 милиона динара. Помоћ општине и Народног одбора омогућили су да Мачва остане у животу, доживи 40. рођендан, када је као поклон поново изборила место у Другој савезној лиги. Играли су тих година: Ковачевић, Велимировић, Милошевић, Грујичић, Тодоровић, Дакић, Милинковић, Ћосић...
Тешка '36.
Прва велика криза фудбала у Шапцу догодила се непуне две деценије по његовом „рођењу“. После бројних фудбалских покушаја, средином 30-их фудбал нестаје у Шапцу. ТРГОВАЧКИ не постоји, СРБИЈЕ нема већ девет година, РАДНИЧКИ траје, али ван лиге, пред колапсом је и МАЧВА те 1936. Игра у Првом разреду Новосадског подсавеза, али приличио неубедљиво. Данашњи тренинг Мачве више личи на тренинг неког дивљег клуба. Прошла су времена када је на игралишту било и по 30 играча. Три године не постоји подмладак, резервни састав је престао са радом, једва и први тим има довољно играча: Нема више међу играчима ни слоге ни дружељубља и ни љубави према клубу. Управа просто није у стању да одреди тим на неколико дана пред утакмицу, јер није сигурна да ће тај и тај „господин играч“ хтети да игра што је тај и тај одређен да игра. Наравно, онда се дешава да на терен изађе неки „чудан тим“ склопљен на брзу руку, на самом терену. („Шабачки гласник – мај 1936).
Срећна околност за Мачву била је та да није завидна ситуација била ни у новосадким клубовима Радничком и Макабију, односно митровачком Грађанском, те је тим опстајао у првом разреду. Када је наредне године формирана ЗАНАТЛИЈА, изазвала је славног градског ривала у квалификацијама за Први разред, но ту није било проблема за „црвено-црне“, две победе 10:1 и 4:2 у септембру 1937. потврдиле су положај Мачве.
Крах на корак
Када је 1952. морала да се пресели у нижу лигу, после елиминиације из Прве лиге, МАЧВА се суочила са падом чак до трећег ранга, али и великом финанисјком кризом. Дугови од неколико стотина хиљада динара су претили да угасе клуб. Сви повериоци су истовремено, код Арбитраже, покренули и добили поступак. Иако је направљен договор да исплата буде у ратама, ни рате нису биле достижан издатак, јер се и посета три пута смањила у овом рангу. Био је упитан и наступ у квалификацијама за Другу лигу, а онда су се, уз појединачне, нове повериоце, акцији помоћи прикљулили синдикати, али и колектив Народног позоришта у Шапцу који је изводио представе са којих је приход био намењен Мачви. На крају, Мачва је играла квалификације и пласирала се у Другу лигу. Још један колектив је пружио важну помоћ Мачви и то када је мало ко очекивао, о чему говори наредна прича.
Од песница до помоћи
Почетком 50-их година, без неког посебног повода, расла је нетрпељивост међу великим градским ривалима Мачвом и Радничким. Она се преносила и на терен током припремних мечева, кулминиравши на утакмици одиграној у децембру 1952. на терену Мачве. Окупило се 1.500 гледалаца, видело чак 6 голова, победио је Раднички 4:2 (2:1), головима: Туфегџића, Ђумића, Маливуковића и Дебељачког (аг), док су за Мачву погађали Чворић и Ивош. Ипак, утакмица и много голова потпуно су били споредни у односу на праву тучу током 90 минута. На самом почетку Туфегџић је намерно ударио, без лопте, фудбалера Мачве Обрадовића, а у финишу се догодио физички сукоб два капитена, Станковића (Мачва) и Маливуковића (Раднички). Најпре је Станковић, без разлога, грубо стартовао на Маливуковића, овај је узвратио бацањем грудве блата ка ривалу, да би Станковић, потом, први песницом ударио колегу капитена, на шта потоњи није остао дужан. Ништа није променило ни искључење оба играча, јер су сукоб наставили у ходнику подно трибина. Ту се догодио и напад Деспотовића (Раднички) на Стефановића (Мачва). Само што је меч настављен, неколико навијача Мачве сукобило се са Благојевићем, голманом Радничког који је на полувремену изашао из игре. Све време, навијачи подељени у два табора псовали су и вређали ривале на најпогрднији начин. Управе два клуба су, у циљу побољшања односа одражале заједнички састанак убрзо после немилих догађаја, када је договорено да сваког навијача и члана управе који ствара нетрпељивост искључе, да клубови не праве проблем играчима при преласку из једног у други тим, а посебно се истиче одлука да Раднички пружи помоћ ривалу у оквиру својих могућност, док је Мачва дозволила Радничком да тренира на њиховом терену. Истовремено се „међу светом“ прочула прича о фузији шабачких клубова, али су оба тима то демантовала.
Тешка '56.
Оваквих проблема више није било међу клубовима, али је ривалитет остао у оквирима спортског, уз повремену ескалацију. Славно започете 50-е МАЧВИ су у наставку стварале велике проблеме. Иако је, на кратко, уласком у Другу лигу ситуација донекле санирана, проблеми и дугови су клуб још више оптеретили 1956. Тим није опстао у другом рангу, следила је селидба у подсавез, а пред стaрт поново није било ни новца, ниједан тренер није желео да преузме тим, дужност је обављао Вилотић, тренер и играч и разматрана је чак и опција гашења клуба, због ње је сазвана и ванредна скупштина. Дугови су били око 3,5 милиона динара. Помоћ општине и Народног одбора омогућили су да Мачва остане у животу, доживи 40. рођендан, када је као поклон поново изборила место у Другој савезној лиги. Играли су тих година: Ковачевић, Велимировић, Милошевић, Грујичић, Тодоровић, Дакић, Милинковић, Ћосић...
Најновији број
18. април 2024.
