Инфо

19. децембар 2019.19. дец 2019.
МОНДИЈАЛЦИ, СВЕТСКИ ПРВАЦИ
ФК МАЧВА – 100 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА

МОНДИЈАЛЦИ, СВЕТСКИ ПРВАЦИ

Родило се као идеја, вероватно са првом фуТбалском лоптом, како су онда говорили. „Лоптање“ има неку посебну магију, чак и тамо где о њој ништа не знају, чим се појави „ухвати очи“ неке дечурлије, младића, чак и старијих. У тим шутевима акцијама аутоматски се пројектују разбибрига, здравље, али и снови, чежње.... први пут када се проба, више се, углавном не напушта, партије и утакмице се окончају, али размишљање о њима не. После година патње, разних ужаса, нестанка становништа, Шапчанима је требала нада, сан, још се опорављао град од Великог рата, када се закотрљала лопта. Беше мај 1919. године када се родила МАЧВА. Ипак, четири месеца касније, почиње историја, тамо где се формирао сан, на пољани, у диму прашине, крај „крпењаче“. Мачва је баш 21. септембра 1919. године одиграла први меч, започевиши дуг, дуг пут. О највећим успесима клуба, сезонама у највишим ранговима, највећим победама, већ је писано, трудићемо се да до краја ове календарске године представимо неке занимљивости из историје „црвено-црних“, некоме познате, некоме не.
Микица и Ивица су отворили врата наступа бивших „мачванаца“ на Светским првенствима и великим такмичењима, али они су само први...

Џајин капитен
У последњим предратним годинама, баш на почетку 1940. рођен је ВОЈИСЛАВ МЕЛИЋ, од детињства, кроз милошту зван Воја и Војкан, а потоњи је постао надимак који га прати кроз каријеру и живот. Прву љубав, фудбал, упознао је на пољанама родног града. Заједно са Селом Милошевићем и Дакићем привлачи пажњу Стевана Ћела Вилотића који га доводи, најпре у подмладак Мачве, а потом, са само 16 година је позван да буде резерва на утакмицу првог тима.
Место у првом тиму заузео је 1958. У тој екипи најчешће су играли: Гајић, Радовановић, Станковић, Јањић, Росић, Грујичић, Дакићи, Милошевић, Ковачевић, Тодоровић... Млади Војкан је у тандему са Росићем, тандему „крилних халфова“, како су их називале наше ондашње колеге, често истицан као главни стуб успеха Шапчана. Важан је „шраф“ у освајању Посавско-Подунавске зоне и пласмана у Другу лигу кроз квалификације где су бољи од: врбашког „Радника“, кикиндског „Радничког“, „Русанде“ из Меленаца и земунског „Јединства“. Можда и најбољи меч у дресу матичног клуба пружио је у победи над „Вардаром“ 4:0 у Шапцу, када је постигао два еврогола, први главом после корнера, а други искоса, са око 35, 40 метара. Током друголигашких мечева је привукао пажњу „Црвене Звезде“, а фебруара 1960. у пријатељском мечу у Шапцу (2:3) будући саиграчи су могли и да директно осете његов квалитет. Одлично се носио у дуелима са Шекуларцем и Костићем. Био је мачвина „чигра“, али растанак са клубом није био баш славан. У јуну исте године је кажњен „због незалагања“, како је навело руководство клуба. Пресуда је гласила четири месеца на свим утакмицама. Није ова казна утицала на Милорада Павића, ондашњег тренера Црвене Звезде и директора Обрадовића, шта више, убрзала је одлуку да се млади Шапчанин придружи већ онда великану нашег фудбала. У Звезди је играо седам сезона. Почео је у тиму са Беаром, Шекуларцем, Поповићем, да би баш од великог Драгослава преузео капитенску траку 1964. године. Као капитен је пожелео добродошлицу младом таленту са Уба, Драгану Џајићу, Живораду Јевтићу и другима са којима почиње стварање тима доминантног у Југославији у каснијем периоду. Војкан је са звездиним грбом освојио две титуле, један Куп Југославије, истицао се на међународној сцени. Укупно је за Београђане одиграо 312 званичних и незваничних утакмица и постигао 54 гола.
Ангажовао га је, те '67 СОШО, ондашњи прволигаш. Нема потребе наглашавати да је Мелић већину мечева играо од првог до последњег минута. Одиграо је у плаво-жутом дресу 205 утакмица, постигао 38 голова, а иако је клуб тек десети на крају сезоне 1970/71. Војкан је проглашен за најбољег играча Лиге 1. Последње четири године у каријери провео је у другој лиги, екипи БЕЗИЕРС, где је у 95 мечева постигао 12 голова и био аполутни лидер клуба. Чим је окончао каријеру, преузео је место тренера у овом клубу. По повратку у „Југу“ тренира Мачву, Црвенку, пре ангажовања у омладинскох школи Звезде где дочекује пензију.
Иако је играо у екипи која је тек ушла у Другу лигу, Мелић је привукао пажњу савеза, у три године, од 1959 до 1961. играо три пута за југословенске наде. Сувише је био упечатљив у Звезди, те је селекторка комисија: Ловрић, Михајловић, Рушевљанин на списак путника за Чиле, Светско првенство уврстила и некадашњег аса Мачве. Био је у друштву: Јерковића, Скоблара, Шекуларца, Матуша, Шијаковића, Галића, Јусуфија, Шошкића... Отпутовао је далеко, а 7. јуна и чуо своје име док су тренери набрајали прву поставу за меч против Колумбије. У победи 5:0, тек 22-годишњи Мелић у 82. минуту постиже и гол. У плавом дресу је и против Уругваја (3:1).
За репрезентацију наступа 23 пута. Последњи меч у националном тиму био је против Албаније, 1967. у квалификацијама за Европско првенство.

Успех кроз праве изборе
Уколико гледамо параметре успешности каријере, можда је и најзначајнији играч у историји Мачве, МИРОСЛАВ ЂУКИЋ. Дисциплина, упорност и залагање винули су га изнад многих који су „знали више фудбала“, умели много са лоптом, али су стицајем оклности или лошом проценом „заробили“ себе на нивоу који су могућностима прерастали.
Рођен је у Штитару 1966. и у родном месту почиње да „јурца“ за лоптом. Почетак сениорске каријере је у Шапцу, данас непостојећем „Железничару“ одакле 1986. прелази у Мачву. Штопер је овог клуба до 1989, игра у полуфиналу Купа Југославије, а када је дошло време за одлазак имао је понуде Звезде, Партизана, али је одлучио да пређе у Рад. У небеско плавом дресу осваја четврто место у Лиги СФРЈ! наступао је и у Купу УЕФА, у победи против Олимпијакоса 2:1 на Бањици! Биле су то најуспешније године „грађевинара“ у историји. Иван Брзић је био тренер, а играли: Грбовић, Васић, Недељковић, Ђоинчевић, Мики Стевић, Мусић, Дубајић. Нису одустајали Звезда и Партизан од „Крушке“ (надимак по коме је и данас познат), али најјаче је „загризао“ загребачки „Динамо“, Велимир Зајец је нудио 350.000 марака Раду за потпис њиховог штопера. Уместо тога, Ђука одлучује да прихвати позив онда мало познатог клуба из Шпаније, друголигаша Дерпортиво Ла Коруње. Звао га је Сезар Лендоиро, директор клуба који је инсистирао да Штитарац крене ка Иберијском полуострву. Одабрао је поново клуб у коме ће бити важан играч од првог дана. Предводи одбрану у пласману у Примеру, а дочекује следећег лета Маура Силву, Бебета. Заволели су га на „Риазору“. Најтежи тренутак каријере био је неискоришћен пенал против Валенсије 14. маја 1994. Да је постигао гол „депор“ би постао првак, овако титулу је освојила Барселона. Темпераментни Шпанци му нису замерили. Бебето није смео да шутира, Ђукић је преузео одговорност и док је трајао мук и јаук на крају меча, тишину је разбило скандирање „Djuka amigo La Corugna esta contigo“ (Ђука пријатељу Ла Коруња је са тобом). Отишао је у Валенсију три године касније, али када је Депортиво освојио титулу 2000. изјавио је „Има Бога, заслужили су то, сада ми је мир у души“, освојивши још једном срца навијача плаво-белих. С Валенсијом игра два финала Лиге шампиона 2000. и 2001. проглашен је за најбољег странца у Шпанији, а иако је имао 34 година и спремао се за одлазак, нови тренер Рафаел Бенитез инсистирао је да остане и као стандардан првотимац доприноси сензационалној титули „слепих мишева“ 2002. Није био ни ту крај, одлази у „Тенерифе“, друголигашки клуб две године касине, тек када га је председник Перез Асканио убедио да одложи пензинисање, наводећи да је физички спремнији од већине дефанзиваца у Првој лиги. Одиграо је готово 400 утакмица у Шпанији.
За репрезентацију дебитује против Турске још 1991, у пријатељском мечу (1:1), стандардан је до 2001. када игра последњи меч, против Словеније (1:1) у Београду у квалификацијама за Мондијал 2002. На списку је селектора Сантрача за Светски куп '98, али због повреде не бележи наступ. Велико такмичење на коме игра је Евро 2000. последњи на коме учествује репрезентација коју називамо својом. Укупно 48 утакмица и два гола за национални тим.

Околности најтежи ривал
Некада околности и оно што наизглед нема везе са нама скроји погрешно ток ствари и оно за шта је било могућности, остане на нивоу неостваривог. Зна то МИЛАН ПАВЛОВИЋ. Сви знају ко су „чиланци“, ко су: Шукер, Бобан, Петрић, Мијатовић, Пиплица, Штимац, Просинечки, Шкорић, Зиројевић, то су светски омладински шампиони из 1987. а свима њима капитен је био баш Шапчанин, Павловић.
Рођен у Шапцу 1967. поникао у школи Мачве, до категорије кадета, када га је приметио Ивица Осим и довео у „Железничар“. Није имао ни 16 година када је дебитовао за сарајевске „плаве“ гиганте. Позив Мирка Јозића у младу репрезентацију био је очекиван. Понашањем и приступом је завредео капитенску траку. Вероватно не би било ни титуле, ни приче о „чилеанцима“ да капитен Павловић није учинио нешто неочекивано једно јутро у далекој латинској Америци. Бобан и Штимац су без дозволе селектора отишли у провод. Када су се вратили, Јозић је хтео да их врати кући. Павловић је рекао: „Ако не играју они, нећу ни ја“, обећавши да са њима постају Светски прваци. Иза њега је стао тим, Јозић попустио, а Бобан постигао гол у финалу.
Вратио се у Сарајево, а из њега, с трудном супругом побегао последњим авионом у марту 1992. Вратио се у Шабац и како каже начинио грешку, каријера је стала, а пауза предуга за наставак велике каријере. Одлази у Грчку трећу лигу „Нигриту“, потом „Кардицу“, ИРАКЛИС је врхунац каријере у земљи Хелена. Папирологија га онемогућава да наступи у ПАОК-у, повреда у Јужној Кореји и Немачкој, где има кратке и неуспешне кораке. Каријеру завршава у АСТЕРАСУ. Данас се усавршава у тренерском послу у Грчкој. Наступ за А репрезентацију било које од држава није забележио.
Д. Благојевић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa