ТРАГОМ ДЕЛА МИЛИЋА ОД МАЧВЕ
“Генерал мачвански” за сва времена
Знао је да себе назове: Костур Радованов, Унук Пантелијин, Мајчин столудак ..., а у ствари, био је Милић Станковић, рођен у атару мачванског села Белотића, названом Накућиште. Изашао је из мајчине утробе на увратинама очеве “велике њиве”, а тетка Цуја му је пререзала пупчану врпцу, зарђалим српом
Знаменити сликар, кога појединци сматрају и најзначајнијом личношћу, прошлог века, Милић од Мачве, заслужује да се сваке године прича о њему. Дело га је препоручило.
Посебно Мачвани треба да су на њега поносни.”Изникао” је из њихове средине, из њихове бразде, а проносећи своју славу у земљи и широм света, проносио је славу Мачве. Укупна прича о овом генијалном сликару, садржи сан, машту и провиђење, путању којом се кретао од малена и којом су га одувек пратили следбеници. Дефинитивно, у свет сликарства се винуо и тамо остао заувек, из очеве колебе у Накућишту.
Хроничари бележе да је немиран, школски дух(основну школу завршио је у родном селу, а у Шапцу гимназију) и вештину касније употпуњавао и “брусио”, великом упорношћу и љубави према сликарству (на Ликовној академији у Београду).
Нису га занеле светлости великих градова, контакти са значајним личностима с краја прошлог века. Напротив свуда је иступао као Милић од Мачве. Додавању овог префикса ( Од Мачве) допринео је и стицај околности о коме говори примаријус доктор Предраг Тојић, бележећи овај случај у својој хроници о Милићу, како га се отац Радован одрекао баш преко ових новина (“Глас Подриња”), кад се између архитектуре и сликарства, после треће године паралелног студирања, одрекао овог првог у корист сликарства. Успешно је дипломирао на Ликовној академији у Београду 1959. године, а испоставило се касније да је то била правилна младалачка одлука( да студира сликарство) на срећу ликовне уметности. Ова одлука била је корисна и за Милићевог оца Радована, јер му је син, давних шездесетих, после прве успешне изложбе поклонио пар најлепших и најтежих волова које је за новац од продатих слика купио на шабачкој “Бандери”. Све то овековечио је у “Гласу Подриња”, наш угледни колега, почивши, Драгиша Пењин. Радован је поново “признао сина”, а овај му се поред осталог “одужио” и “Радован кулом”, коју је саградио на очевом имању у Мачванском Белотићу, 1968. године, а испред ње се и данас одржава, сваког јула у години “Петровданско лилење”.
Милић је оставио доста тога српској уметности и култури, а посебно својим Мачванима и завичају. Свуда је говорио да потиче из Мачве. Свом имену додао је име велике српске равнице, коју је делом прославио широм света. Мачвани тога, нажалост често нису ни свесни, као ни чињенице да је почивши Милић увек журио да доврши своје дело, јер се бојао тесног простора за неостварене снове. Говорио је да је увек сањао и тако су настајале његове слике
Својим земљацима, оставио је за навек две фреско слике, великих формата. Једна, “Метаморфоза Мачве на Битви”, краси централни зид хотела у Богатићу. Друга, “Српске поште на крају другог миленијума”, налази се на зиду поште у Богатићу. Уметник је често говорио како уметничка дела треба да се налазе на зидовима зграда кроз које пролази велики број људи. То не само да је “важно” за те људе, већ за уметност у целини, истицао је Милић.
Педантни статистичари су забележили да је насликао 7.500 слика, више од 13.000 графика и на стотине икона и фресака. Кажу да је због неисцрпне жеље да што више уради, устајао сат раније.
Доказивао се и као литерарни стваралац.
Преминуо је 8. децембра 2000. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Посебно Мачвани треба да су на њега поносни.”Изникао” је из њихове средине, из њихове бразде, а проносећи своју славу у земљи и широм света, проносио је славу Мачве. Укупна прича о овом генијалном сликару, садржи сан, машту и провиђење, путању којом се кретао од малена и којом су га одувек пратили следбеници. Дефинитивно, у свет сликарства се винуо и тамо остао заувек, из очеве колебе у Накућишту.
Хроничари бележе да је немиран, школски дух(основну школу завршио је у родном селу, а у Шапцу гимназију) и вештину касније употпуњавао и “брусио”, великом упорношћу и љубави према сликарству (на Ликовној академији у Београду).
Нису га занеле светлости великих градова, контакти са значајним личностима с краја прошлог века. Напротив свуда је иступао као Милић од Мачве. Додавању овог префикса ( Од Мачве) допринео је и стицај околности о коме говори примаријус доктор Предраг Тојић, бележећи овај случај у својој хроници о Милићу, како га се отац Радован одрекао баш преко ових новина (“Глас Подриња”), кад се између архитектуре и сликарства, после треће године паралелног студирања, одрекао овог првог у корист сликарства. Успешно је дипломирао на Ликовној академији у Београду 1959. године, а испоставило се касније да је то била правилна младалачка одлука( да студира сликарство) на срећу ликовне уметности. Ова одлука била је корисна и за Милићевог оца Радована, јер му је син, давних шездесетих, после прве успешне изложбе поклонио пар најлепших и најтежих волова које је за новац од продатих слика купио на шабачкој “Бандери”. Све то овековечио је у “Гласу Подриња”, наш угледни колега, почивши, Драгиша Пењин. Радован је поново “признао сина”, а овај му се поред осталог “одужио” и “Радован кулом”, коју је саградио на очевом имању у Мачванском Белотићу, 1968. године, а испред ње се и данас одржава, сваког јула у години “Петровданско лилење”.
Милић је оставио доста тога српској уметности и култури, а посебно својим Мачванима и завичају. Свуда је говорио да потиче из Мачве. Свом имену додао је име велике српске равнице, коју је делом прославио широм света. Мачвани тога, нажалост често нису ни свесни, као ни чињенице да је почивши Милић увек журио да доврши своје дело, јер се бојао тесног простора за неостварене снове. Говорио је да је увек сањао и тако су настајале његове слике
Својим земљацима, оставио је за навек две фреско слике, великих формата. Једна, “Метаморфоза Мачве на Битви”, краси централни зид хотела у Богатићу. Друга, “Српске поште на крају другог миленијума”, налази се на зиду поште у Богатићу. Уметник је често говорио како уметничка дела треба да се налазе на зидовима зграда кроз које пролази велики број људи. То не само да је “важно” за те људе, већ за уметност у целини, истицао је Милић.
Педантни статистичари су забележили да је насликао 7.500 слика, више од 13.000 графика и на стотине икона и фресака. Кажу да је због неисцрпне жеље да што више уради, устајао сат раније.
Доказивао се и као литерарни стваралац.
Преминуо је 8. децембра 2000. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Љ.Ђ.
Најновији број
11. април 2024.
