Најважније је слушати себе

„Ти си навек знала да сам свирац...“ Балашевића је слушало, другог дана славе Светог Николе, друштво из Гимназије које се окупља сваке године када Томица дође из Клагенфурта, а он, иако „кратак“ са временом, не заборавља своје пријатеље. Они који га познају из младости налазе да је његова прича необична. Или, бар, неки од њих. Они који су веровали у оно што су их учили, да је најважнији одличан успех у школи, на факултету, образовање... Без намере да одричемо те вредности, пишемо о човеку који се у гимназијским данима није „прославио“, а данас је успешан, задовољан животом и, пре свега, свој.

- Моја парола је „Свуда пођи, себи дођи“. Човек би требало да научи да разговара сам са собом, са својим унутрашњим ја и да се ослободи злобе, зависти, љубоморе и осталих сурогата да би дошао до чисте, неискварене, здраве мисли, до душе. Да зна шта хоће и допусти да се то догоди.

Занимао ме је однос са гитаром
Томица Ракић је од ретке сорте људи који раде оно што воле и живе од тога што раде. Како је и када све почело, данас се не сећа. Мајка му је причала како је, још као мали, у рукама држао метлу и на њој свирао. Желео је гитару, иако је је отац инсистирао на фудбалу и школи, „а ако хоће да свира, онда би то требало да буде клавир, виолина, или хармоника“. Није долазило у обзир да му син „буде чупавац са дугом косом“. До десете године га је убеђивао да му купи омиљени инструмент, а „ћале је одбијао све док га његови пријатељи нису наговорили“.
- Био сам пресрећан када сам је добио. Нисам знао да свирам, нисам знао ни да је наштелујем, (тада је било касно за упис у Музичку школу), само сам је држао у рукама и спавао са њом. Нисам имао план, имао сам само контуре и пустио да се „кува“. Данас имам утисак да је све остало „неко“ одрадио за мене.
Почео је да тражи начине како да научи да „разговара“ са својим инструментом. Ишао је на приватне часове, пронашао литературу, мада „човек не може научити из књиге како да плива, мора да има контакт са реком“. Углавном је био самоук. Отац је (из страха да ће залутати, данас му је то јасно) одбијао да му купи грамофон, па се запослио у „Шапчанки“ на летњем распусту и радио док није зарадио довољно да испуни своју жељу. „Матором“ је објаснио да га занима музика, а не имиџ који беспотребно и „да би били кул“ граде неки музичари.
- Волео сам рок музику, али никада нисам глумио лудило, пожелео да дувам траву, идем поцепан... Занимао ме је однос са гитаром.
Купио је плоче светски познатих бендова, преслушавао их изнова, „тражећи свој систем“. У четрнаестој је почео да свира у бенду „Срчани удар“, који је био претеча данашњег „Хоризонта“. Свирао је и ишао у школу, у првој години средње, у Техничку, а у другој се „пребацио“ у Гимназију, на језички смер. Тада није знао зашто, али је „радила интуиција“. Данас му је знање језика, посебно немачког, који је усавршио, неопходно.
- У бенду су момци стално причали о томе како би требало да нешто урадимо, али то је остајало на причи. Када сам имао шеснаест година, сео сам на бус и отишао у Београд. Чуо сам негде да је Шуматовац место где се окупљају музичари. Тамо сам срео Љубу Нинковића, који је био уредник Радио-Београда и који је подржавао младе ентузијасте. Дао сам му нашу касету и замолио га да је преслуша. Пристао је, допало му се и, те вечери, наше песме биле су емитоване на радију.
Када се вратио из војске, није му се допала ситуација коју је затекао у бенду и отишао је у „народњаке“. Иако то није било рок музика, ни блуз, нашао је начин на разговара са својим инструментом. За годину дана снимио је народна кола на гитари. Једног дана, „случајно“, позвао га је пријатељ да иде са њим у Београд, да му прави друштво. Свратили су до пријатељевог пријатеља, који је, испоставило се, био Драган Јелић, главни и одговорни уредник Студија Б.
- Имао сам срећу, или случај, да се сретнем са људима са којима се разумем, чак и очима. Јелић је био прави новинар, из авиона се видело да дише оним што ради. Дао сам му касету, он је пустио и одушевио се. Трећа ствар звала се Черге, инструментал, који су звали Цигански шлагер. „Јеси ли и ово ти свирао?“, питао ме је. „Јесам“, кажем, „и компоновао. Све“. Од тада је та, трећа нумера, свако вече емитована на Радију Студија Б као шпица Ноћног програма. Наредних десет година, Јелић га је најављивао сваки пут у својој емисији „Ноћ под Сунцем“.
После је све ишло својим током. Направио је свој студио, почео да компонује и свира са тада популарним певачима. Оформио је Бенд Томице Ракића који је у то време „жарио“ и имао све што би „неком било довољно да буде задовољан и да остане у тој причи“. Али, Томица је ишао даље. Једно време је живео на релацији Београд – Беч, где је имао „одличну гажу“, док се није преселио у Клагенфурт, где живи и данас.

Онако како Сава тече
- Догодило се да је мој старији син Стефан отишао у Мурску Суботу, са својом професорком клавира, Гоаром Лазић. Прихватио сам понуду, коју сам пре тога неколико пута одбијао, да свирам клубу у Аустрији, да бих био близу сина. У почетку сам свирао наше свирке, а онда сам почео да радим са Аустријанцима. Случајно сам погледао један оглас, јавио се и отишао на пробу. Примили су ме у „Хот Џенерејшн“ У међувремену је кренула нека фама око мене и добио сам понуду од бенда „Die wortherseer“у коме данас свирам. Када сам рекао моју цифру, мало су кашљали (смех), али су пристали. Било је то пре десет година. И данас смо заједно.
У ондашњим новинама писало се о нашем Томици као „неограниченом виртуозу“, о „гитари која говори у његовим рукама“... Већ је у марту наредне године са бендом, као први странац икада, наступио на аустријском традиционалном музичком фестивалу. У међувремену, урадили су четири компакт диска, песме им се „врте“ на радију, неколико пута су учествовали на манифестацији „Звезде на језеру“, имали коцерте са популарним певачима и бендовима...
У Клагенфурту Томица има свој студио „Ипсилон“ за музику и филм и школу певања у којој учи младе певаче. Компонује, ради аранжмане и дизајн звука, продукцију и дистрибуцију.
- Није то дошло одједном, него полако и постепено, уз музику. Желео сам да имам равну линију у свом животу, да живим онако како Сава тече, а амплитуде да правим сам. Нисам знао да ли ћу бити популаран, хоћу ли и колико новца зарађивати, никада нисам о томе размишљао. Желео сам свирам, да се дружим са својом гитаром и поделим лепе тренутке са другима. Важно ми је и то што не зависим ни од кога, самосталан сам и свој.
На послетку, сетили смо се стихова Мике Антића, који је, уз дасу са почетка приче, један од симбола наше младости: „Тако говоре они који су задовољни собом у овом свету и овим светом у себи“.

У КЛАГЕНФУРТУ ОД НУЛЕ
„Најважније је да човек ступи у контакт са својом душом и да све што ради, ради срцем, да му фокус буде на ономе што воли. Почео сам да свирам, уживао сам, и то је, ваљда, неко видео и погурао ме је. Променио сам државу, нисам имао никога тамо, ни брата, ни сестру, ни пријатеље, „пао“ сам у Клагенфурт. У четрдесетој сам кренуо „од нуле“. У огласу сам видео да неки бенд тражи гитаристу, позвао сам их, отишао на аудицију и прошао.“

ЛАКА И ДУБОКА ВЕРЗИЈА
Постоји лака варијанта мене, друштвена, коју људи „ згодно пију“, зато што се трудим да им буде лепо у мом друштву. Постоји и моје друго ја, које је дубље. Нисам двструка личност (смех). Када уђем у дубље приче са људима који ме познају као веселог типа, као свирача, експлозивног, изненаде се.

ЉУДИ ВОЛЕ ИЛУЗИЈЕ
„Увек саветујем људима да се ослободе духова, ветрова и тамних облака, да прво виде где су и ко су, куда иду и шта хоће. Многи немају појма шта заиста желе од живота, шта их чини срећним. Схватио сам да је за многе тешко да се ослободе погрешног поноса, ината и гордости. Дешава се да и добри људи оболе од погрешног поноса и скрену. Е, тада би требало да се врате на чист пут. Приметио сам да многи не воле кад им се каже директно, радије иду обилазним путем, лутају, и све време кукају. Више воле илузије.“