КРИВИНА У ОГЛЕДАЛУ
РЕЖИЈА ЖИВОТА ИЛИ ВЛАСТИ
Новинарство у Србији одавно није професија којом се има право било ко подичити. Уласком таблоида на српску друштвену сцену, оно је дотакло дно, и не само то, него је то дно вероватно изнад нас.
Како смо дошли у ситуацију да се нађемо ту где јесмо, нису криви само новинари. Крива је, пре свега политика, али и ми грађани, конзументи. Трка за тиражима, који су све мањи и мањи, доводе до тога да су границе пристојности и нормалности давно избрисане. Последњи пример са Малчанским Берберином управо доказује то.
Са насловних страна најтиражнијих српских таблоида, а уједно и главних мегафона актуелне СНС власти у Србији, недељама се нашироко и подугачко шепурила прича о силоватељу Нинославу Јовановићу, потери за њим, али и о његовим жртвама. До танчина су описивани његови „походи“, а пре недељу дана новинарство је и званично сахрањено у Србији када се на насловним странама Информера и Српског телеграфа појавила „исповест“ Малчанског Берберина о томе како је и колико пута силовао своју последњу жртву. Шта се дешава са тим уредницима и новинарима, вероватно је питање на које би одговор требало да дају психијатри, али и надлежне државне институције.
Објављивање таквих ствари је недопустиво. Заборављена је негде у том свету таблоидизације Србије, емпатија према жртвама. Девојчица, жртва Малчанског Берберина, има само 12 година. Она, њена породица, сви њени другари, садашњи и будући, имају прилику да на интернету у сваком тренутку виде шта је све поводом овог случаја написано и објављено. О томе нико не размишља.
Наравно, у оваквој Србији је дозвољено овакво понашање таблоида. Већ сутрадан су наставили са истим понашањем, без обзира што је тужилаштво покренуло истражне радње.
Тим таблоидима на памет није пало да анализирају чињеницу да се један получовек завитлавао са државом и њеним безбедносним снагама. У потеру за „малчанским берберином“ било је укључено 600 полицајаца, хеликоптерска јединица, дронови, термовизијске камере и пси трагачи. Седамнаест дана се обруч око овог силоватеља стезао и стезао. На крају сваког дана одговор надлежних у полиције је био исти - само што га нисмо ухватили.
Толико људи и технике је било ангажовано, а девојчицу су на крају пронашли грађани, не полиција. Према речима директора српске полиције Владимира Ребића потеру за Јовановићем је отежавало то што се он није много кретао, а онда је рекао и да су имали проблем пошто се кретао на простору од 180 километара!? Према Ребићевим речима, полиција није неспособна него је незгодно то што је „малчански берберин“ месецима планирао отмицу!? Ко је овде луд?
Једна полуписмена особа завитлавала је целу нацију на челу са њеном полицијом 17 дана. Неко је лепо приметио да и није толико проблем у полицији колико је трагична чињеница да се на њеном челу налази лажни доктор наука. На челу Безбедносне информативне агенције је ситуација још гора, јер је њен шеф бивши керамичар и увозник кафе. Шта тек рећи за челника Војске Србије - Александра Вулина. Сво троје шефова је било укључено у потеру за Јовановићем.
Да је нормална земља, Србија би морала да нађе начина да се барем неком од ових шефова захвали на поверењу. Тренутно је највећи притисак на министра полиције Стефановића. Човек је ходајућа афера. Његово образовање је апсолутно упитно. Завршио је непостојећи факултет, а онда је и докторирао. Тата му је укључен највећу аферу у новијој историји, а тиче се трговином оружја. И сада још и „малчански берберин“.
Реално, Стефановић је и пре овог берберина требало да из моралних разлога поднесе оставку, али Србија је ово. Он, какав год био, важи за једног од најближих сарадника Александра Вучића и то још из радикалских дана. Време ће показати.
Поставља се питање, шта би се десило са Србијом и њеним безбедносним, полицијским и војним капацитетима да је нека озбиљна сила направила проблем, а не тамо неки „малчански берберин“ којег је мајка као малог стално шишала, па када је порастао почео је и он да шиша своје жртве и тако стекао овај тривијални надимак. Потенцијал, сигурно, постоји, али руководећи кадар је толико компромитован да их је малте не један сеоски дрипац све редом намагарчио.
У целој овој збрци постоји још једна проблем. У Србији је данас све под сумњом, па и овај случај. Не мали број људи се пита да ли је случај отмице детета „изрежирао“ живот или власт. У јеку озбиљних афера најлакше је преусмерити пажњу публике са праве афере на неку другу, која можда и није. Медији ту играју, на жалост, главну улогу.
Како смо дошли у ситуацију да се нађемо ту где јесмо, нису криви само новинари. Крива је, пре свега политика, али и ми грађани, конзументи. Трка за тиражима, који су све мањи и мањи, доводе до тога да су границе пристојности и нормалности давно избрисане. Последњи пример са Малчанским Берберином управо доказује то.
Са насловних страна најтиражнијих српских таблоида, а уједно и главних мегафона актуелне СНС власти у Србији, недељама се нашироко и подугачко шепурила прича о силоватељу Нинославу Јовановићу, потери за њим, али и о његовим жртвама. До танчина су описивани његови „походи“, а пре недељу дана новинарство је и званично сахрањено у Србији када се на насловним странама Информера и Српског телеграфа појавила „исповест“ Малчанског Берберина о томе како је и колико пута силовао своју последњу жртву. Шта се дешава са тим уредницима и новинарима, вероватно је питање на које би одговор требало да дају психијатри, али и надлежне државне институције.
Објављивање таквих ствари је недопустиво. Заборављена је негде у том свету таблоидизације Србије, емпатија према жртвама. Девојчица, жртва Малчанског Берберина, има само 12 година. Она, њена породица, сви њени другари, садашњи и будући, имају прилику да на интернету у сваком тренутку виде шта је све поводом овог случаја написано и објављено. О томе нико не размишља.
Наравно, у оваквој Србији је дозвољено овакво понашање таблоида. Већ сутрадан су наставили са истим понашањем, без обзира што је тужилаштво покренуло истражне радње.
Тим таблоидима на памет није пало да анализирају чињеницу да се један получовек завитлавао са државом и њеним безбедносним снагама. У потеру за „малчанским берберином“ било је укључено 600 полицајаца, хеликоптерска јединица, дронови, термовизијске камере и пси трагачи. Седамнаест дана се обруч око овог силоватеља стезао и стезао. На крају сваког дана одговор надлежних у полиције је био исти - само што га нисмо ухватили.
Толико људи и технике је било ангажовано, а девојчицу су на крају пронашли грађани, не полиција. Према речима директора српске полиције Владимира Ребића потеру за Јовановићем је отежавало то што се он није много кретао, а онда је рекао и да су имали проблем пошто се кретао на простору од 180 километара!? Према Ребићевим речима, полиција није неспособна него је незгодно то што је „малчански берберин“ месецима планирао отмицу!? Ко је овде луд?
Једна полуписмена особа завитлавала је целу нацију на челу са њеном полицијом 17 дана. Неко је лепо приметио да и није толико проблем у полицији колико је трагична чињеница да се на њеном челу налази лажни доктор наука. На челу Безбедносне информативне агенције је ситуација још гора, јер је њен шеф бивши керамичар и увозник кафе. Шта тек рећи за челника Војске Србије - Александра Вулина. Сво троје шефова је било укључено у потеру за Јовановићем.
Да је нормална земља, Србија би морала да нађе начина да се барем неком од ових шефова захвали на поверењу. Тренутно је највећи притисак на министра полиције Стефановића. Човек је ходајућа афера. Његово образовање је апсолутно упитно. Завршио је непостојећи факултет, а онда је и докторирао. Тата му је укључен највећу аферу у новијој историји, а тиче се трговином оружја. И сада још и „малчански берберин“.
Реално, Стефановић је и пре овог берберина требало да из моралних разлога поднесе оставку, али Србија је ово. Он, какав год био, важи за једног од најближих сарадника Александра Вучића и то још из радикалских дана. Време ће показати.
Поставља се питање, шта би се десило са Србијом и њеним безбедносним, полицијским и војним капацитетима да је нека озбиљна сила направила проблем, а не тамо неки „малчански берберин“ којег је мајка као малог стално шишала, па када је порастао почео је и он да шиша своје жртве и тако стекао овај тривијални надимак. Потенцијал, сигурно, постоји, али руководећи кадар је толико компромитован да их је малте не један сеоски дрипац све редом намагарчио.
У целој овој збрци постоји још једна проблем. У Србији је данас све под сумњом, па и овај случај. Не мали број људи се пита да ли је случај отмице детета „изрежирао“ живот или власт. У јеку озбиљних афера најлакше је преусмерити пажњу публике са праве афере на неку другу, која можда и није. Медији ту играју, на жалост, главну улогу.
Н. К.
Најновији број
18. април 2024.
