А где се деде човек

Прича о празничном јануару из угла времешне старине почиње уз домаћу врућу или у тим крајевима Поцерине варенику и присећања. Вели старина причали су му преци али веровао није да ће човек из даљине видети пањ а мислити да је човек и да постоје они који у мањку људскости и своју сенку мрзе, рече и настави испијајући вели добру мученицу .
А предање је донело и бројна појашњења . Човек који се из генерације у генерацију све више удаљавао од онога што некада беше и у овој причи се по речима приповедача негде затурио. Корак по корак и стиже до похлепе која је нагло расла са богаћењем и трајала је вели, док се рулетом живота није извукао непостојећи број, тачније онај који је уништио многе. И сва зла, беседио брка који је претио да раситни и други век живота, дошла су од несталог човека у некдашњем човеку који се и у предању чак и у пањ претварао. И збиља потврдише очевидци на обалама посеченог стабла као да је човек у мисли утонуо . Ето дошло такво време .
А у времена доста грубља у стицању поломљеним леђима најчешће било је о празницима по којима се распознајемо да су кулаци из тих прича знали сиритоњи и помоћи али се и доброта попут грудве снега топила брзо и ретко опет појављивала .
У нашем окружењу помажући невољницима и села и града госпођа Ружа у селима Поцерине побрала је симпатије и дивљење исцртавши стазу којој само ретки ходе. Уз свој тим стиже свугде и празнике чини истински празницима доброте уз пакетиће, печенице, све преко потребно да се како вели старина осете људским бићима а не пањевима са почетка приче. И да јој треба љубити и руке и скуте доброте на коју су они најбројнији имуни, уз смешак сведечи као да су од тога пелцовани ,
Е сад имају стари и тумачење. Још од црвених времена како воле рећи од слављења крадом и бекства у благодет света који убија и радом и ратом. А доброта је витко дрво дубоких корена. Њих живот који све више узима данак итекако подкопава али прави знаци доброта се попут грмова у које израсту виде на далеко. Виде а онда временом заобилазе и осуше до речног пања а ту се биће деде човек који је имао велико слово на почетку битисања богатих душа и доброчинства које не препознаје похлепу само доброчинство које не познаје векове а приче беседе да је тако у многим крајевима и ишчезло. Госпођа Ружа буди наду да оно може бити и дар уз силан рад да сирома не гладује и да пањ остане пањ, а човек човек.
Било је и у стара времена добра и више али и оних којима и рођена сенка чини страх да управо ка добру не крену. Да се отима и шума посеца и међу бришу зарад свевремене беседе о кулаку који је терао слугу да оре на велики празник питајући га на коју су бразду вране слетеле. Девета је била знак да одмахне руком и настави јер ко ће мислити на девето колено .
Можда се и у тој бразди денуо човек из наслова којим би да подсетимо да дрво доброте садимо да нам расте лепотом и лад дарује лети и огрев зими али свакоме ко реч човек не уме са пањем поистоветити. И да се окренемо доброти која ће изнедрити човека каквог господ воли и дарује своје богате дарове. Да се избегне невоља и по народној призива богомоља. Све добро је увек са нама и у нама само га препознати ваља .
И за крај старина нам испијајући варену рече да питање, а где се човек деде постављамо најпре себи јутра сваког проверавајући да ли не постајемо безобзирни окамењени пањ надајући се да умемо сачувати човека са великим у себи. Велики празнични јануар нас на то обавезује .