Три велика празника

КРСТОВДАН
Осамнаестог јануара Српска православна црква и православни верници празнују Крстовдан. Овај празник слави се као успомена на прве хришћене који су примили веру на самом почетку хришћанске проповеди. Зимски Крстовдан празнује се уочи Богојављења и спада у непокретне празнике.
У календару СПЦ није обележен црвеним словом, за разлику од Крстовдана који се слави 27. септембра, као успомена на проналажење Часног Крста, на којем је разапет Христос.
На Крстовдан се служи литургија светог Јована Златоустог, уз ритуал освећења воде. Приликом водоосвећења, моли се да вода буде на избављење од грехова, за исцељење и очишћење душе и тела, на освећење срца и ума и да одгони сваки насртај видљивих и невидљивих непријатеља.
На Крстовдан се увек пости. За људе рођене на овај дан верује се да на својим нејаким плећима носе сенку Часног крста, те да су зато пред Богом посебно одговорни за своје поступке.
У неким местима у Србији постоје обичаји да се уочи празника крст стави у воду и унесе у цркву. Ако се смрзне, верује се да ће година бити плодна и здрава, у супротном, оскудна и болешљива.
У неким деловима Србије, на Крстовдан се опере сав веш и очисти кућа. У многим градовима, одржава се такмичење пливача у вађењу Часног крста из воде.
Према народном веровању, у ноћи између Крстовдана и Богојављења треба погледати у отворено небо и замислити жељу.

БОГОЈАВЉАЊЕ
Када је напунио тридесет година, Исус Христ је дошао на реку Јордан да би га крстио Свети Јован. Знајући да је пред њим Месија, Свети Јован дочекао је Спаситеља речима: "Ти треба мене да крстиш, а ти долазиш мени да ја тебе крстим". Исус му је одговорио: "Остави сад то, јер нам треба испунити сваку правду".
Тако се, при Исусовом крштењу, Бог јавио у три личности - Бог Отац се огласио са неба: „Ово је Син мој љубљени, који је по Мојој вољи“, Бог Син се крстио у Јордану, а Бог Дух Свети лебдео је у облику светлоносног голуба. Тај тренутак представља објављивање Богочовека и увођење Христа у месијанску мисију. Верници се поздрављају речима: „Бог се јави!“ и „Ваистину се јави!“.
Такође, црква је установила Свету тајну крштења. Крштењем се постаје члан Христове цркве и душа се чисти од сваког греха. На Богојављења се, после литургије, врши велико освећење воде у храму или у порти. Богојављенска водица никада се не квари, јер у њој пребива сила Духа Светога.

ЈОВАЊДАН
Двадесетог јануара по новом календару, СПЦ молитвено обележава Сабор светог Јована Крститеља. Свети Јован био је савременик и вршњак, а по мајци и рођак Христов. Мајка Светог Јована, Јелисавета, била је блиска рођака Пресвете Богородице.
Стасавши у Јорданској пустињи, телесно и духовно, свети Јован је, у тридесетој години, по вољи Божјој, почео своју пророчку и проповедничу делатност. Веома брзо око њега се окупио велики број ученика које је поучавао посту и молитви. Док он „проповедаше у пустињи Јудејској..., излажаше к њему Јерусалим и сва Јудеја, и сва околина јорданска", „Покајте се!", громогласно је узвикивао, „Приближило се Царство Небеско! Припремите пут Господњи! Поравните стазе Његове!" сведоче о светом Претечи јеванђелисти Матеј, Марко и Лука.
Неки су мислили да је Јован обећани Месија. Он је одговарао да је он само "глас који виче у пустињи; ја вас крштавам водом, а Онај што иде за мном, јачи је од мене; ја нисам достојан да му одрешим каише са Његове обуће. Он ће вас крстити Духом светим и огњем".
Када је Јован угледао Христа, узвикнуо је: "Гле, како кротко иде! То је Jагње Божје, које узе на себе грехе света. Бог је хтео да ја сведочим за Њега, и ја велим да је Дух Свети на Њему и да је Он Божји Син". Јован је крстио Христа у Јордану, због чега је назван Крститељ.
Свети Јован Претеча једини једини је од пророка коме је било дато да може руком да покаже Онога чији је долазак пророковао. Пошто је проповедао долазак Месије, Сина Бога Живог, предање га назива Претечом.
Попут старозаветних пророка, ни Свети Јован није штедео властодршце. Није се устезао да прекори безбожног цара Ирода Антипу, који је од свог полубрата преотео и узео за жену Иродијаду, која је, уз то, била и његова рођена синовица.
На свој рођендан Ирод је, на наговор Иродијаде и њене кћери Саломе, послао џелата у тамницу који је Јовану одрубио главу.
Осим Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља неколико пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа.
Светог Јована Крститеља, као крсну славу, прослављају многе српске породице.

СРПСКЕ НОВЕ ГОДИНЕ
Прославили смо Нову годину по грегоријанском календару, а у уторак нам је дошла још једна, коју празнујемо по јулијанском календару, код нас позната као Српска. Некада забрањивана, а никад забрањена, прослављана је у тајности, што јој је давало посебну драж, готово мистицизам.
Српска Нова година зове се још и Мали Божић и Васиљевдан, с обзиром да је посвећен Светом Василију Великом, епископу Кесарије Кападокијске. Овај Светитељ се назива „пчелом цркве Христове“, која носи мед вернима, а јеретицима жаоку. Свој живот је посветио Богу, молитви, служењу и помагању ближњима. Сачувана су његова многобројна дела: богословска, апологетска, подвижничка и канонска. Саставио је текст литургије, која носи његово име, а служи се десет пута у години, између осталог, 14. јануара, када се у храмовима чита и молебан за Нову годину. Тог дана се меси посебан колач од пројиног брашна, василица, у који се у неким крајевима ставља семе разних житарица и поврћа да би година била родна. Негде се у овај колач стављају и делови разног воћа да би година била берићетна, а често и „парица“, по узору на Божић. Васиљевдан неки празнују и као своју крсну славу.
Симболика празновања Нове године указује на ишчекивање новог и наду да ће то ново бити „боље, лепше и веће“ од старог. Нада умире последња. Атински мудраци су чекали Нову реч, Јевреји Новог човека, Месију, а по свему судећи, Срби су велику наду полагали у Нове године.
Поред поменутих, смо прослављали још две.
Према неким изворима из словенске митологије, некада смо Нову прослављали 1. марта, који је назван Мартиндан или Летник. Тај дан је одабран да град (лед) не би уништио летину, а веровало се да је добро окусити и зготовљене коприве, „на живот и здравље“.
Нова година код нас се обележавала и 1. односно 14. септембра по новом календару, када је, и данас, почетак црквене године.