ДРУГО СТРЕЉАЊЕ СЛАВЕ КОВИЋА

Док се ових врелих јулских дана води жестока расправа о томе кад се тачно навршило седам деценија од почетка устанка против Хитлерових окупационих трупа у Србији, у Шапцу је неко тој расправи дао и свој „практични“ допринос: из малог парка, који је смештен на углу улица Стојана Новаковића и Косте Абрашевића, под велом ноћи и осокољен небригом, нестао је споменик дечаку Слави Ковићу. За оне који не знају ко је Слава Ковић, кратко подсећање: овај шеснаестогодишњи дечак, сиромашно сељаче из Богатића, прикључио се устаницима 7. августа 1941. године, оног дана кад су Мачвани ослободили Богатић. Била је то прва слободна варош у окупираној Европи.
Те устаничке године Ковић је био борац у чети Александра Лале Станковића, а потом у лозничкој партизанској чети. Кад су немачке снаге угушиле устанак у Србији, Слава Ковић је ухапшен у Милини 27. децембра 1941. године. После стравичног мучења спроведен је у шабачки логор, где је стрељан 10. јануара 1942. године. За памћење је остала и следећа слика: Слави Ковићу су током мучења, живом, урезали петокраку на челу!
Овај злочин отргао је од заборава уметник - вајар, који је на бронзаној статуи, дечаковом лику, као „Каинов знак“, уклесао петокраку. Стајала је бронзана фигура са петокраком на челу у шабачком парку и немо посматрала људе, о чијој је слободи сиромашни дечак из Мачве сањао и за коју је положио свој тек отворени живот.
Ковићев споменик није сметао никоме. Није сметао чак ни онима, који и само помињање петокраке и партизана сматрају злочином и који потиру сећање на партизански покрет и на његове представнике. Бронзана Ковићева фигура није сметала чак ни онима који су склонили бисте народних хероја са њихових постамената испред шабачке Гимназије, ни онима који су табле са именима ових хероја скинули са шабачких улица, ни онима који свим средствима покушавају да докажу да је Жикица Јовановић Шпанац, 7. јула 1941. године, у Белој Цркви убио невиног човека и да је починио злочиначко, а не херојско и устаничко дело.