Божићно праскозорје

Све што асоцира на Божић на свој начин пише књигу непролазности. Или што би рекле бабе у нашим селима све мирише пригодно годишњем добу али Божић у праскозорје прича је за себе. Стари су предајући са колена на колено зборили да у неко доба указивања дана све утихне а у селу Посавотамнаве чобанин који је уранио да стигне до удаљене родбине застао је усхићен потоком који се умирио док је прелазио балван којим је безброј пута знао претрчати да је упао у поток и дуго био у неверици да чудесна ноћ безгранично сја .
Тако беше некада а сада од мириса печенице до шапата бадњака који попут старине која успављује нејач беседи о Богомладенцу, кажу они који воле да то чују, опет онај ко уме чути. Тек праскозорје и о Ђурђевдану и Митровдану има одсјај у одлазећој ноћи али и сенку у долазећем дану. Само на Божић мирисно расуто надом испуњено јутро свих јутара као да прича недодирљивим словима и у бескрај. Попут ћилима који недри топлину али и потока који нуди опојну студен већ како коме помоћи треба. Магична моћ јутра које ће ускоро и под шкрипом снега који је оправдано одсутан дочекати и положајника и тако редом ... Стари веле да нисмо заслужили да нас под белим ћилимом традицијом угреје а да је оно што следи попут јагњта које ће прво посетити варницама жеља многе домове само сетно присећање на бескрајно море трајања које се тешко да и замислити. У ужурбаности сада је мало другачије тек ред је ред а Божић воле рећи домаћини није сваки дан. Ни свако праскозорје Божићно ...
Некада пак на слами у старој оџаклији тек би се мало дремнуло со уранка а потом излазило на брег у воћњак да се намирише Божића и отворених очију одсања жељено. Девојке ђувегију и тако редом .Чесница већ била умотана у пешкир наслеђен од пра баке док су дечица блажено дремала сневајући од Божић бате и дарова пуних руку ораса и сувих шљива од пијукања. Некада беше.
Причали монаси да се већ времешни домаћин уз болну супругу свевишњем заклео уз лампу да ће подари ли јој оздрављење отићи у манастир. И би како је желео да би остатак живота провео у светињи у којој и сада зборе о мудром старешини који је однеговао у Христу Господу браћу. Умео је баш у праскозорје да после поноћне службе беседи о величини и самог празника али и оног који бди над свима. Еј, умео рећи те скуте треба на сваком кораку целивати и у непролазност вере и наде до задњег даха свим срцем у себи носити. А даље, мудро је знао заћутати ...
Тихи сати који су попут покорне браће ишчекивали долазак Богомладенца били су прилика и за молитву и за измирење изнад свега браће. Тек да се зна.
А и дана данашњег брат брату ил преоре међу ил забрани да прође сокаком ил ускрати воду не било примењено. Тако веле у селима Посавотамнаве и Поцерине а сретни су умели да баш у праскозорје уз стари дуд или крушку такушу остале још од прадеда затраже опрост а онда зором похитају браћи. Баш као онај поток који је застао подно опанака чобана у журби и онда са првим прамичцима дана наставио свој ток.
Ходајући ка данима нашим ето идеје да се порани и по народној срећа уграби. Мало маште и много наде која нам свима итекако устреба ко зна докле би стигли и можда се присетили да и ми бреме терета носимо и браћу и сестре имамо а да им Бога одавно нисмо назвали. Ето празнични дана да нас врате у окриље доброте уз скуте наших нана док бесмо мали ко дулеци. Некажу залуд да је за Божић најлепше деци јер њихова чиста душа платно је на којем живот тек треба да ислика свакодневница безброј. И лепих али и сузама умрљаних али да тајну праскозорја можемо сневати до у недоглед живота, проверите сами.