Поклоник речи, градитељ и мисионар

Епископ др Симеон Станковић рођен је у Лежимиру, код Сремске Митровице, 17. октобра 1886. године. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију од првог до четвртог разреда у Сремској Митровици, а од петог до осмог у Сремским Карловцима. Теологију је дипломирао 13. јула 1914. године, на православном Богословском факултету у Черновицима у Румунији, где је и докторирао. Филозофију је завршио на универзитетима у Бечу и Загребу. После школовања, радио је као наставник у Сремско-митровачкој гимназији, другој мушкој гимназији у Београду и богословији Светог Саве у Сремским Карловцима. Најпре доцент, а потом, све до избора за епископа, био је ванредни професор хришћанске етике на православном Богословском факултету Београдског Универзитета.
Замонашио се на Св. Петку 27. октобра 1919. године, у манастиру Мала Ремета на Фрушкој гори. За јерођакона рукоположен је наредног дана у Београдској саборној цркви, а у чин јеромонаха, у истом храму, на Цвети 1920. године.
Архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао га је за епископа захумско- херцеговачког 2. октобра 1931, а хиротонисан је у Београдској саборној Цркви 31. јануара 1932. године. Свечано је устоличен за епископа захумско-херцеговачког у Мостарској саборној цркви на празник Сретења Господњег 15. фебруара 1932, а за епископа Шабачко-ваљевске епархије изабран је 19. јуна 1934. Устоличен је у Шабачкој саборној цркви 7. октобра исте године.
Поред научног рада, владика Симеон био је велики градитељ и мисионар. Подигао је и освештао четрдесет нових цркава. Старао се о обнови и изградњи манастира, као и о свештеничком и монашком подмлатку. Велике су његове заслуге у мисионарском раду на верскоморалној духовној обнови у епархији. Прихватио је народни Богомољачки покрет и сарађивао са владиком Николајем Велимировићем. Тиме су ударени снажни верски и духовни темељи у црквеном животу шабачко-ваљевске епархије.
Упокојио се 30. јануара 1960. године. Сахрањен је у епископској гробници у крипти Шабачке цркве.
Приредила: М. Филиповић

ГОЛГОТСКИ ЖИВОТ СВЕТОГ СТАРЦА
„Према владици Симеону, животна срећа није била "широке руке". Као млад епископ захумско-херцеговачки, потуцао се по посној и кршевитој земљи испод Велебита. Дошао је у Шабац за владику после атентата на Краља Александра, када су кола Краљевине Југославије кренула низастрану. Стао је на страну своје цркве у време Конкордатске борбе 1937. године. Тешко је рањен у крвавој литији у Београду. По опоравку у београдској болници, у Шапцу је дочекан од неколико десетина хиљада верујућег народа Шабачко- ваљевске епархије, као мученик своје вере, херој и патриота.
Други светски рат провео је делећи горку судбину са народом на свим подручјима своје епархије. Крвави марш у Јарак, стрељања у Шапцу, Драгинцу, Ваљеву и другим местима оставиле су дубоке ране у његовој души. После рата и "ослобођења", почела је нова Голгота. Проглашен је за издајника и непријатеља народа и на бруталан начин избачен из своје резиденције - епископског конака у Шапцу у коме су, пре њега, епископи столовали цео један век. Нова власт му није дала нови дом. Он се, у хришћанској скромности сместио у помоћну кућицу поред конака у којој је живео послужитељ. Док су се уљези ширили у његовој кући он се стеснио у кућерку и хришћански достојанствено сносио сва понижења пуних петнаест година, до краја живота.
Није тешко наслутити тешке и дубоке душевне драме овога смернога старца. У часовима осаме, без роптања и гнева, крепио је дух примерима великих хришћанских подвижника и мученика.
Његов животни удес може се упоредити са житијем омиљеног свеца великог руског писца Достојевског. Наиме, Алексије Човек Божји, коме се генијални Рус свакодневно молио, живео је као скромни инок и монах у кућици у врту двора својих родитеља преко две деценије. Родитељи нису знали да је то њихов син. Тек када се упокојио, тајна је откривена. У његовој руци било је опроштајно писмо.
Онима ретким у нашем граду, којима је познат овај податак из живота Владике Симеона, скромна мала кућица са десне стране уз Библиотеку, гледано са улице, представља велико светилиште и дирљиво сећање на Светог Старца који је у њој живео молећи се за свој народ и тешећи се речима Онога коме је служио и чији је голготски крст истрајно носио: "Звери пољске имају јазбине и птице небеске гнезда своја, а син човечји нема где главу склонити!"
(Протођакон др Љубомир Ранковић)

Као поклоник речи, написао је велики број значајних радова. Текстове је објављивао у богословским часописима: Гласник Српске Патршјаршије, Богословље, Весник Српске Цркве, Глас Цркве... Посебно су значајне његове расправе о етичким темама: Хришћански и филозофски морал - Морално Богословље и Моралне философије, Аутономија и хетерономија по учењу хришћанског и филозофског морала, Монистичка етика Ернеста Хекла, Хамураби и Мојсије, Извори Хришћанске Етике... Ипак, његово животно дело о Јосипу Јурају Штросмајеру, остало је необјављено.