Инфо

23. јануар 2020.23. јан 2020.
Вишезначни архитектонски израз као омаж великом српском књижевнику
Винаверов трг

Вишезначни архитектонски израз као омаж великом српском књижевнику

Нови изглед солитера и геометрија перголе међусобно кореспондирају, стварајући визуелно али и симболичко јединство, које се са партерног уређења преноси у вертикалу, попут физичке манифестације Громобрана свемира
Историја три слоја.
По старим научним предањима постоји негде, на некој звезди овакав поредак ствари;
Доле је обична земаљска површина. На земљи тој расте цвеће, дрвеће и простиру се зелена језера. Свуда, по тој земљи, расејане су електричне централе. У тим станицама висе црне табле, са бројевима. Свака цифра на табли осветљена је црвеном светлошћу, и означава неки променљиви однос нечега што се дешава на два горња слоја:
Изнад земље два су горња слоја. Они, материјално, можда и не постоје; али су по њима предмети поређани тако, као да на нечему стоје.
На првој горњој површини клизе куће и људи. Неки пут, цео први слој окреће се. По кад кад застане — а људи и куће ношени су вртоглавим матицама.
На другој горњој површини, која је изнад прве, блуде и клизе мириси необуздани, музике тихе, оркестри полудели и светлости променљиве и очајне. Кад људи, који су на првој горњој површини зажеле мира, цвећа и одмора, они сиђу на земљу своју зелену, једним покретним степеницама. Но демон тражења довео је људе у станице електричне.
Станислав Винавер, “Громобран Свемира”, 1921.
Својом кратком причом „Громобран свемира“, из које је овај одломак, Станислав Винавер утопијским, научнофантастичним мотивима изражава незадовољство стањем у свету после Великог рата и снажну потребу за променом. Користећи језик експресионистичке књижевности, и свој хумористични поглед на свет, осликава односе тадашњих главних политичких и друштвених актера, и њихово међусобно неразумевање које ће неминовно довести до још једног светског сукоба.
Али када читамо овај одломак, чини нам се да Винавер описује и наша савремена урбана окружења, готово 100 година касније. Зелену земљу поплочали смо каменом и бетоном на ком су никле куће. Крећемо се свакодневно том површином у матици свакодневице, док изнад нас лебде данас издувни гасови, трепћуће неонске рекламе и бука градског живота. Преко нам је потребан одмор на зеленој површини, на трави и цвећу, под крошњама дрвећа.
Нови простор у граду
Управо у овом односу симболике и реалности, али и у савремености овог текста, пронашла сам инспирацију за обликовање новог градског простора у Шапцу, трга посвећеног великом српском модернистичком књижевнику. Ради се о Винаверовом тргу, простору насталом на месту раскрснице испред једног од архитектонских симбола Шапца – Зоркиног солитера. Као и многи јавни простори у европским градовима, услед дуге и богате историје, и овај простор је вишезначан, испуњен симболима различитих периода. Поред Зоркиног солитера, многи ово раскршће повезују са некадашњом кафаном Шаран, једном од многих кафана која је Шапцу донела надимак “Мали Париз. Нажалост, овај је простор неминовно обележен и новим транзиционим временима: стихијском архитектуром без вредности, предимензионираним рекламама и натписима, продавницама јефтине робе и обиљем аутомобила који се паркирају на сваку слободну јавну површину. Била је неопходна трансформација у духу савременог градског живота, који захтева инклузију, одрживост и вишезначност, уз посвету јединственој личности и делу Станислава Винавера.
У размишљању о овом простору, на коме су доминирале коловозне површине и аутомобили, почела сам управо од саобраћаја. Али не колског, већ пешачког. Нови трг формиран је на крају Карађорђеве улице, затварањем једног коловозног крака и преусмеравањем саобраћаја из Поп Лукине у наставак Кајмакчаланске улице. Од једне недефинисане трокраке колске раскрснице, добили смо нови јавни простор, као логичан почетак (или завршетак) централног градског језгра. Одавде се улази у центар града, где предност треба да имају пешаци, где је потребно умирити и успорити колски саобраћај зарад безбедности грађана. Овако постављен трг логичан је и са аспекта додатне подршке већ развијеним градским садржајима – пре свега комерцијалним, али у будућности и можда повратку угоститељских садржаја. Широки тротоари, урбани мобилијар, зеленило, поред визуелног репера који чини Зоркин солитер, формирају и програмски репер – трг као јавни простор који са собом носи различите могућности коришћења и јавног живота, па и симболике и меморије.
Спотицање о Винавера
У класичном, традиционалистичком језику обликовања јавног простора овим елементима додали бисмо и споменик значајној историјској фигури, и то би било довољно да трг понесе значајно име. Али то није дух Станислава Винавера, његове слободе мисли и говора. Песник и есејиста Винавер, био је утемељивач експресионистичког покрета и најоштрије се залагао за раскид с традиционалним уметничким изразом, оспоравајући дотада неприкосновене патриотске и десетерачке каноне. Био је често оспораван за живота, суочен са неразумевањем његовог хумора и смелости, у свом последњем интервјуу изјавио је: „Обично ме сматрају за лудог и пустог. Сад ме не признају, а кад умрем, прихватиће све моје идеје.“
У складу са тим, у духу експресионизма у коме је стварао Винавер, и његовом супротстављању канонизованим вредностима у књижевности и уметности, одбацујем традиционални приступ споменичком обликовању, а уместо једног споменика, бисте или фигуре, постављене негде у зеленилу, желим да од читавог трга, читавог простора, начиним омаж Станиславу Винаверу. Не желим да грађани и грађанке Шапца само прођу поред неког традиционалног симбола, да га у ужурбаности савременог живота и спуштеним погледима у екране телефона и не виде. Желим да се о Винавера спотакну, да не могу да га обиђу, да морају да га доживе! И да се запитају шта то све значи. Неминовно је да се у том простору осете важни аспекти Винаверовог лика и дела: оптимизам, модернизам, хумор, симболика.
Украс или шала
Читањем одломка Винаверовог текста са почетка овог чланка, пред нама се отелотворује његов трг. Средиште трга ослобођено је поплочања – њега ће чинити травнати тепих. Обликовање “плоча” које местимично улазе и излазе из зеленила, додатно наглашава осећај слојевитости – готово да нам се причињава да можемо подићи следећу плочу, а испод ње ће се указати свежа зелена трава коју смо вековима људских активности покрили. По поплочању и даље “клизе куће и људи”, али сада далеко безбедније и приступачније. А када се уморе од те матице која их носи, одмор могу потражити на клупама чији је дизајн такође инспирисан Винаверовим текстом. Клупе нису само нове и лепе – оне су и инклузивне. Предвиђене су клупе специфично дизајниране за употребу особа у инвалидским колицима. И обликовање нове чесме, постављене на Винаверовом тргу, прилагођено је употреби особа у инвалидским колицима.
Добробит сваког посађеног дрвета и новонастале зелене повшине за урбане средине садашњице, које се боре против глобалног загревања и климатских промена, свима је јасна. У зеленој површини на Винаверовом тргу засађено је 15 нових садница дрвећа – њихове крошње постаће део трећег, ефемерног слоја трга, уз нове стубове осветљења и перголу. Најважније, црвена пергола је експресионистички елемент обликовања трга. Својом оптимистичном бојом и покренутом геометријом уноси неочекивано у јавни простор – нисмо сигурни да ли је ту као украс или као шала, сасвим у духу Винаверовог експресионизма.
Формула за комуникацију са свемиром
У свом “Манифесту експресионизма” Винавер наводи да експресионизам “тражи смисао у динамици или могућности динамике. Он полази од тога да је равнотежа поремећена.” Централно постављену перголу на Винаверовом тргу чини низ рамова избачених из очекиване равнотеже. Услед своје динамичне форме, она се кроз кретање тргом или поред њега, пешке или у аутомобилу, различито сагледава, и уноси елемент визуелне динамике у иначе статично урбано окружење.
Њено обликовање није једини експресивни аспект перголе и разлог њеног централног места на тргу. Она такође пружа могућност другачијег коришћења или окупљања – делови перголе предвиђени су као клупе, док се њени стубови и рамови у будућности могу користити за различите уметничке поставке у јавном простору или оквир за растиње. Њена вишезначност даје нови садржај јавном простору, а “унети нову динамику, и нова образложења, нов ритам и нов ток, у стару стварност” је циљ експресионизма како га дефинише Винавер.
Винаверов Громобран свемира симбол је човечијих покушаја комуникације са ванвременским, посебно у временима незадовољства и промена. У архитектури, високи објекти изражавају исти симболизам својом формом још од Вавилонске куле до данас. На Винаверовом тргу искоришћено је већ постојеће присуство куле, солитера, коме је динамичном рекомпозицијом фасаде удахнут нови живот, у сарадњи са са арх. Катарином Дубљанин. И овде је геометрија у служби експресионистичке динамике, а нова фасада даје утисак да се објекат мења како се крећемо околним простором. Нови изглед солитера и геометрија перголе међусобно кореспондирају, стварајући визуелно али и симболичко јединство, које се са партерног уређења преноси у вертикалу, попут физичке манифестације Громобрана свемира.
Пергола симболички Громобран Свемира
Јасно је да су сви елементи урбаног обликовања Винаверовог трга вишезначни, те да поред своје основне функције са собом носе и симболику којом цео трг претварају у споменик. Клупа је за седење, али је и део Винаверовог текста. Дрвеће чини простор удобнијим и пружа хладовину, смањује ефекте загревања, али и чини Винаверов ефемерни слој звукова и светлости. Пергола је симболички и експресивни Громобран Свемира, приказ наших тежњи за комуникацију са ванвременским, али је и уједно и клупа, скулптура, нови симбол у граду. Цео трг је нови, инклузивни јавни простор за градски живот, али је и омаж Винаверовој модерности и слободи израза који нам, чини се, данас недостају. Цео простор уклапа симболизам и експресивност његових дела са савременим урбаним дизајном, повезује авангарду и савременост. На овај начин Винавер у Шапцу добија простор какав заслужује – простор окупљања, задржавања, промишљања; простор модерности, испуњен симболиком и динамиком, избачен из равнотеже и са дозом хумора.

Станислав Винавер (1891-1955) био је српски песник и преводилац јеврејског порекла, рођен у Шапцу, где је завршио основну школу и учио гимназију. У Паризу, на Универзитету Сорбона, студирао је математику, физику, филозофију и музику. Учествовао је у балканским и Првом светском рату као један од 1300 каплара, прошао је голготу повлачења преко Албаније, а током рата био је ангажован и у дипломатским мисијама. Након рата бавио се новинарством и књижевношћу, и постао један од познатих српских модернистичких песника. Преводио је са фрнацуског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког језика.
У нашој култури и књижевности остао је упамћен као јединствена фигура, човек са пуно талената и јединствени пародичар наше културне сцене. Хумором и пародијом, Винавер је скретао пажњу на ограниченост традиционалних погледа, митоманство, малограђанштину, који су и у првој половини 20. века, као и данас, били честа појава и међу најцењенијим српским интелектуалцима. Упамћен је и по својим слободним преводима многих модернистичких књижевних дела, где је, тражећи суштину и мелодију језика, Винавер често одступао од оригиналног текста, стварајући готово ново уметничко дело својим преводом.


Милена Зиндовић, д.и.а, М.Арцх, ауторка пројекта за Винаверов трг у Шапцу Фото: Ђорђе Ђерић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa