Безгранични снови путују са истока

Шабац и Нижњи Новгород дели 2.611 километара, 32 сата вожње аутомобилом, 21 дан пешачења (уколико се одважите на овај авантуристички подвиг), 6 сати лета авионом и две временске зоне. Поменута географска пространства која раздвајају два града, неутољивом глади за знањем и жељом за усавршавањем превазилазе шабачки студенти, стипендисти на руском државном Универзитету „Лобачевски“. Пре две године гимназијалка Марија Андрић „ситним“ корацима савладала је просторно-временске раздаљине и постала део међународне академске заједнице.
-За стипендију сам сазнала у Шабачкој гимназији, јер је те године у септембру потписан уговор о сарадњи између Шабачке гимназије и Универзитета “Лобачевски”. Првобитно сам желела сам да упишем Факултет техничких наука у Новом Саду, такође софтверски инжењеринг - каже Марија Андрић студенткиња Универзитета „Лобачевски“ (Институт информационих технологија, математике и механике - смер Софтверски инжењеринг) и додаје да су је услови конкурса нагнали да се одважи и окуша „срећу“, а пре свега стекне знање у далекој земљи.
-Конкурс за одлазак није био сложен, али је временски дуго трајао. Први корак је био писање мотивационог писма, затим превод документације у кратком року (то је већ био фебруар) и одлазак на разговор у Руски дом у Београду. После тога преостало је само неизвесност, нестрпљење да ли сам примљена. Тек почетком маја стигла је коначна потврда са Универзитета.
Далека Русија
Некадашњим студентима позната је мешавина осећаја када, полазећи из дома отварају врата академске заједнице. Радост, ишчекивање и почетак новог важног поглавља у животу носи сену туге краја средњошколских дана и напуштања познатог микро света у родном граду. Потпора коју најближи пружају, уздижући сву храброст свог срца, од првог дана постају истински ветар који бруцоше носи у правом смеру.
-Родитељи су ме увек подржавали и као што сам сама изабрала да после основне школе кренем у гимназију, тако су рекли да је и ова одлука моја, уколико сам сигурна да то желим, онда су они уз мене. Мада, били су мало скептични и уплашени, ипак је то одлазак у другу земљу, далеко од породице на дуг временски период, јер у Србију долазим једном годишње због удаљености и обавеза које имам. С временом, делећи са њима своје утиске увидели су да сам се уклопила у нову средину и они су лакше прихватали ситуацију. Најтеже је кад су неки битни датуми или празници, Тада говорим себи да ће све то проћи и да ће брзо лето и тренутак поновног доласка кући. Научила сам да се борим за оно што желим и знам да ће моја срећа, успех и њих учинити још срећнијим и поноснијим. Они су ми велика подршка и због тога сам им захвална на неизмерној подршци. Уз породицу за мене је увек ту и сестра Маријана Живановић-Арсеновић која ми је била ослонац током саме процедуре уписа и студија сада. Велику захвалност дугујем директорки Шабачке гимназије, Маријани Исаковић, професорки руског језика Татјани Маринковић и Градској управи града Шапца, као и градоначелнику Небојши Зеленовићу за финансијску подршку за путне трошкове.
Мултикултурална студентска заједница
Државни универзитет „Лобачевски“у Нижњем Новгороду, основан 1916. године један је од највећих у Русији са 19 факултета и института. Наставу похађа 30.000 студената из 97 различитих земаља, а научно особље чини 400 професора, 1.200 ванредних професора и асистената, 1.000 студената на докторским студијама, шест истраживачких института и више иновативних научних пројеката. Мултикултуралност, размена научних идеја, истраживачки пројекти срж су Универзитета и академског образовања.
-Предност је можда у томе што имам могућност да упознам људе из других земаља, јер на овом Универзитету студирају млади из више од 90 различитих земаља света. Оно што бих истакла као највећу предност је интеракција са другим странцима и могућност за реализацију својих пројеката у универзитетским лабораторијама, учествовање у разним форумима, путовањима уз подршку универзитета. Што се тиче избора смерова не постоји разлика, све што може да се студира у Београду постоји и на овом факултету (осим архитектуре). Ове године увели су смерове медицине. Предавачи су локални, бар на мом факултету, а мислим да је тако и на осталим. За разлику од нашег система овде постоје само два испитна рока- јануарски и јунски. Уколико неко не положи испит има право на још два пута (фебруар и август). Како студирам на руском језику, систем је строжи по питању одлазака на предавања и то знатно утиче на однос предавача према студенту. Изабрала сам да прву годину одем на припремни факултет, односно само усавршавање језика и завршила сам га са нивоом Б1. Сада у току студија, немам провере знања.
Будућност припада сањарима
Жеља за сазнањем, усавршавањем одвела је 30 српских студената у Русију. Братска словенска земља је само прва степеница у њиховој будућем професионалном развоју, јер будућност припада онима који сањају велике снове.
-На првом месту ми је да завршим четири године овде и да наставим са активностима у којима учествујем, и учиним своје родитеље поносним. Искрено, није ми у плану да останем у Русији. Размишљала сам о послу у Западној Европи, или Канади, и истовремено продужетку студија. Имајући у виду да желим да продужим у правцу роботике и да сам веома амбициозна, можда ми се посрећи и добијем посао у НАСИ. Али од своје Србије и родног завичаја не бежим и увек ћу им се враћати. По природи сам веома активна, не држи ме место волим да будем у “центру пажње“, али и део неке организације. Ове особине су ми веома помогле да се укључим у ваннаставне активности универзитета и студентски савет, а да кроз ангажовање у овој организацији помогнем новим студентима у адаптацији на нову средину.
Иако је програм српских високошколских установа добар, млади своје потенцијале радије исказују ван граница матичне државе. Марија сматра да би системска подршка младим, талентованим људима значајно помогла да се определе за повратак и примену стеченог знања, вештина у локалној средини.
-У Србији постоји много људи који осуђују одлазак младих на студије у друге земље, али мислим да је то сада тако јер немамо довољну подршку наше државе и тражимо перспективније могућности. Што се тиче студената који се школују у Србији, опет мислим да нисмо довољно свесни шта имамо и не пружамо довољну подршку и после тога могућности за посао у области за коју су се студенти одлучили и школовали.

Словенска браћа
-Зима и није онолико хладна као у причама. Изненадило ме је колико су млади овде отворени за разговор са странцима, поготово када чују да је неко из Србије (реченица коју су многи говорили - Срби и Руси браћа). Мислим да нисмо баш толико слични. Руси су много затворенији као особе и озбиљнији. Мада, наравно, увек има изузетака.

Српски центар за студенте
За наше студенте постоји Српски центар. Протекле године сам посећивала сваки састанак што ми је значајно помогло, јер сам ступила у контакт са носиоцима језика и имала сам прилику да практикујем и проширим своје знање. Ове године због предавања које иначе имам и суботом када су ти састанци, ја их не посећујем, али се они углавном сваке године понављају. Активности су претежно разговорни клубови везани за неке из тема српске и руске културе.