Јовањски мраз

Студени јануара су биле тема многих прича и некад и сад. Истини за вољу некада то беху стварности приче сада тек предања и тек понека зима да завреди мраз који прљи, како сељани воле рећи, Јовањски мраз. Тако народ збори.
Некада цича зима од које су кленови и брестови ко прангија пуцали у шумама и шумарцима до оне свевремене да се вода из чаше бачена увис до пада на земљу ледила. Бројне су и љубавне сторије, што знане, што незнане где се велика љубав у ноћима око Јовањдана и са најтежим завршетком у легенду преточила . Има и оних са срећним крајем попут локалне у Посавотамнави да је кршни момак преко залеђене Саве утекао преко од разбеснелог оца који је опет у наредним летима после свадбе унучад дуго љуљао на коленима. Звучи бајковито да им се у трену свима ни имена није могао сетити. Како је народ умео рећи свака кућа је имала и девојака за добре куће али и момака да остану на имању, ступе у војну службу или се определе за црквену службу или да оде у монахе . И по десет и више чељади .
Сада је неко време друго и скоро пролеће у Јовањдану, по народски, не слути превише доброга. И на пољима под засадом, и на орању и међу стоком. Бели покривач толико прижељкиван само је санак пусти. Веле бар засад а додају кад омаши Јовањдан, када му се може надати. Све у страху и плашећи се поплава и осталих недаћа које долазе иза топлих зимских дана. А трпи све па и здравље које никад тврде сељани није било на тањој нити. О ашик причама ни речи а ријалити стражарења или што веле шерети рећи, пријалити бдење од јутра до сутра угасише живот и дружења у селима Ријалити или како га већ звали и те неке друштвене мреже удаљише нас на пушкомет.
Е сад држећи се народне да је истина увек на пола пута биће да је деце ко некад десетак мало много али ни да једно до двоје посао не чине потпуним .
А колико су дани око Јовањдана били битни за живот и села и некад невеликих вароши сведочи време када је Свети Сава Саву или одлеђавао или залеђавао и када се санкама са запрегом ишло преко, преко реке .
Од трка коњима до свих несташлука млађарије све се ето преточило у понеки снег, ако га и буде, и грејање на истини за вољу зубатом сунцу.
И ту нас затече необична прича по предању. Отац на самрти упути сина нежењу да потражи снаху и унуке му изроде. Добар, поштен домаћин. Син то уради и по Јовањском мразу уграби дјеву те се кућа напуни дечјом грајом. Све се ледило сем указа од Господа, беседили стари Солунци .
Сад опет понека свадба и тек покоја беба иако зовом традиције Богу хвалећи број се лагано увећава. Србин је дрво огромна корена и трајати и поред свих недаћа итекако уме .
Храбри податак да све више младих остаје на селу. Поготову из села ближих граду а уз осавремењавања производње ето и берићета да капу накриве. Ту им зима и дани са снегом и до преко метра али и ведри дани без снега не сметају. А село колико год тешко опстаје и нове генерације даје.
А прасак дрвећа око Јовањдана замени петарда и понеки пуцањ што из традиционалног оружја што из танџаре остале од Солунаца или што би стари рекли само нек је на весеље.
Дани око Јовањдана сведоче и о сватовским колонама у санкама и румених снаха и кршних младожења. И сада их има али само их возе машине са мноштво коња.
Исти је само Јовањски мраз ма какав био. Традицији се у зубе не гледа.