Ми смо вински народ

На сликарско небо Србије Слободанка Ракић Шефер дошла је из елитне српске школе са вишегодишњим трајањем. То је Шабачка гимназија, која је недавно обележила 180 годишњицу постојања. Наша саговорница, којој је Културно-просветна заједница Србије доделила Вукову награду, имала је част да буде ђак чувене гимназије, данас далеке 1971. године. То је оправдала током школовања, касније и данас, бавећи се професионално сликарством, за које је важило правило да је много неизвестан посао, поготово бити слободан уметник.
Слободанка је све то знала, али њен избор код студија је био Ликовна академија у Београду, без обзира што је таква одлука изненадила многе. Управо смо тим питањем кренули наш разговор за “Глас Подриња”.
- Већина мојих гимназијских професора била је сигурна да ћу уписати политичке науке и да ћу се укључити у дипломатију или политику. Желела је то исто и моја мајка, само је разредни старешина Павле Јосић знао да је мој сјајан успех у гимназији био тек полазиште за оно за шта сам се спремала од најранијег детињства. Наиме, кад је у другом разреду гимназије професорка Љубица Цуца Сокић прихватила да ме припрема за упис на ликовну академију тражила је од мене да будем одличан ђак посебно нагласивши ’’да само образовани сликари могу да направе сјајну каријеру у уметности а необразовани немају шта ту да траже…!’’
После 45 година трајања у уметности, могу то исто и сама да потпишем. А зашто сам одлучила да студирам сликарство? Па то сам једино желела откако сам први пут узела оловку у руке. Недавно сам чула једно Христово Јеванђеље у коме Он каже да је свакоме дао по неколико дарова само треба препозанати шта је коме наважније и на томе радити, а Он ће нам помоћи. Такав је буквално био и мој пут. Све време сам осећала да неко невидљив стоји иза мене и да ме све време бодри и гура напред.
Колико су “дубоки” завичајни корени?
Да не беше завичајних корена и мириса тамјана у мом најранијем детињству код бабе Катарине и деде Драгослава у Липолисту, да не беше кићења младе и белих сватова, дединих чеза и фијакера, бозићних и ускршњих обичаја, преслава по оближњим манастирима, пешачења са бабом по обронцима Цера јер је она свуда имала фамилију а ја успут уживала у поточићима, бистрим речицама, једрим купинама и полузеленом грожђу, да не беше дедине воденице, да не беше једне прелепе Циганке са шареном марамом која је често навраћала код бабе по сланину, кобасице, пихтије и погаче…, да не беше још много, много тога не бих имала шта да тражим нити шта да остварим у уметности!
Данас се управо по томе и препознајем; по аутентичности која понекад и мене изненадијер се идеје само роје и непрекидно умножавају. Тако је и настало осам аутохтоних сликарских циклуса а тек колико њих чека на ред?
Да ли сте изненађени Вуковом наградом?
Вукову награду сам желела одавно, откако сам јасно схватила да сам управо на Вуковом путу. Моја уметност је одмах препозната у целој бившој Југославији, позивали су ме из свих крајева оне велике земље, биле су договорене изложбе у значајним галеријама у Сплиту, Ријеци и Дубровнику, до распада земље остварила сам изложбе у Скопљу и Љубљани. У то време радила сам тзв “беле” слике и људи из целе земље чекали су на ред да им урадим слику.
Како онда тако и данас радила сам уљем и те слике су најчешће “летеле”авионом свеже и неосушене што вам могу потврдити кустоси ондашње чувене Продајне галерије на Косанчићевом венцу.
За Вукову награду први пут сам била предложена пре осам година .
После сујете која је трајала годинама, нисам више ни размишљала о њој. Усредсредила сам се на нове слике које ми брује у глави.
Ко зна зашто је тако морало да буде?
Али трезвено говорећи, то је значајна награда и додељује се у Председништву Србије и ја не знам да се и једна друга награда тамо додељује и да се тако високо вреднује.
Једна од инспирација је церско виногорје. За каквом истином трага уметник преносећи ове мотиве на своје платно?
Циклус слика са грожђем и лозама је моја лична фасцинација. Дошла ми је изненада, а уствари опет из детињства. Мој деда је био виноградар, живео је од продаје вина и ракије, те тако ништа не калкулишем, све је то записано у души, тамо стоји и чека на ред.
Грожђе, лозе, виногради, чокоти и здравице су врло обимна тема која укључује филозофију религију, традицију, историју, медицину, књижевност, храну. Ми смо били и остали вински народ а како су наше славе уврштене у нематеријално наслеђе. Унеска, вино је нераздвојно везано за обред причести а лоза је свето растиње.
То је толико широка тема да тек сад долази до изражаја оно знање о коме је говорила и које је од мене тражила професорка Љубица Цуца Сокић на почетку ове приче.
Коначно са оволико стеченог сликарског искуства сад повезујем све своје циклусе, кад и како ми се шта намести и верујте ми, долазим до врло занимљивих резултата, толико занимљивих да се и сама изненадим. Али рад и само рад дају такве резултате.
И наравно, и сад радим са истим оним ентузијазмом као на почетку моје професионалне каријере. И дубоко верујем да ме Господ подржава!