Сјај и беда историје

Изузетно посећене промоције књиге Пророка Милоша Милојевића, широм Србије и Републике Српске, крепе дух и дижу крила нашем посусталом поколењу, покрећу на размишљање, јачају наду и веру, да „Србија није шака пиринча коју може позобати свака врана коју донесе ветар“.
Милош Милојевић – Мачванин, ратник и херој, теолог, историчар, полиглота... био је велики национални радник, устаник, учитељ и просветитељ, маштар и, несумњиво, велики занесењак. Није ни могао бити другачији. Савременик славних српских романтичара: Змаја, Бранка, Лазе Костића, Ђуре Јакшића, Његоша, „поколења за пјесму створеног“, историју свога народа, као теолог и син свештеника, смештао је у библијске оквире и поштовао библијски календар и библијске чињенице.
Испред овог бесмртног романтичарског поколења стајао је свети завет Владике Његоша, написан у Прологу „Горског Вијенца“ – Посвета праху оца Србије, Вожду Карађорђу:
„Диже народ, крсти земљу, и варварске ланце сруши/ Из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души/ Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди/ Од витештва одвикнута у њим лафска срца буди“
Један од најјачих ресурса његове “историјске доктрине”, да су Срби антички народ, био је језик. Сматрао је да су његови дубоки корени у језику веда, санскриту древне Индије.
Тврдње Милоша Милојевића, иако писане врелим срцем, нису ни за потцењивање ни за прецењивање. Зато хладне главе, опрезно, поштено и трезвено треба приступити његовим историјским претпоставкама и записима, без предрасуда и фрустрација. Занемаримо мишљења наших историчара и јавних радника који су, нажалост, често „најмљена памет“, и осврнимо се како су на ову тему говорила најкрупнија имена светске културе.
Земља пребогата
љубављу
Славни индијски мудрац, песник и писац Рабиндранат Тагоре, први нобеловац књижевности изван европског континента, највећа светска харизма новијих векова, на позив свог пријатеља Владике Николаја Велимировића из лондонских времена, у оквиру своје велике европске турнеје посетио је Београд 14. новембра 1926. године. Његов долазак био је највећи културни догађај у међуратном периоду Краљевине Југославије. Дошао је у Србију као свој међу своје. На железничку станицу изашао је цео Београд да га дочека, види и поздрави. Жардармерија је једва правила ред и обезбеђивала шпалир којим је пролазио славни Индијац. Београдска штампа опширно је извештавала о тој посети, пратила сваки његов корак и бележила сваку реч.
Шапчанин Станислав Винавер, књижевник и преводилац, разговарао је са њим два сата о актуелним темама култура истока и запада, о Европи и Азији, фашизму и бољшевизму, о поезији и књижевности, ословљавајући га „Мајсторе“. Разговор је објављен u најугледнијем и најтиражнијем дневном листу „Време“.
Тагоре је стигао 14. новембра увече. Сутрадан је држао предавање на Коларцу и на Универзитету. Читао је поезију на бенгали језику и присутни су скоро у потпуности, без превођења, разумели скоро сваку реч због фрапантне сличности са српским језиком. Посетио је Пен Клуб и вечерао са Краљем Александром. Био је са породицом. Супругом, ћеркама, зетом и унуком Алоканандом Митер.
У пет поподне, 16. новембра 1926. у Дому Хришћанске заједнице младих људи, Тагореа је дочекао још један велики песник – Владика Николај Велимировић. Уз речи срдачне добродошлице поздравио га је као „блиског рођака из далеке Индије“ и додао:
„Ја вас поздрављам не у име Југословена, или Балкана, већ у име целе Јужне Европе, која сматра за част што је удостојава посете тако велики песник и човек из велике земље Индије, која све више ступа напред. Индија је земља хришћанска без Христа; иако таква, она из дана у дан рађа све веће људе, чијој величини почиње да се диви цео свет. Ми смо срећни, велики песниче, што смо Вас могли познати и лично, како смо Вас већ раније умногоме могли познати кроз Ваша велика дела“.
Одговарајући на добродошлицу Владике Николаја Тагоре је рекао:
„Врло сам срећан што могу да видим народ који се својим осећањем много разликује од осталих европских народа. За вашу љубазност не могу вам изјавити довољно своје захвалности. Ја волим овај народ јер спонтано осећа, и има топло срце које уме да одушеви. Како је дивна ствар бити толико вољен и знан у једном свету у који никад ниси сањао да ћеш доћи. Осећам се као птица која има два гнезда, на две супротне обале. Срећан сам што се налазим у овој земљи пребогатој љубављу“.
Потом су се два горостаса задржала у дугом разговору „о религијским и културним традицијама српског и индијских народа“.
Извештачи наводе „да су Песник и Владика били идејно увек сагласни“.
До краја живота Тагоре више није посећивао Србију, али је одржавао контакте са Николајем. Из тог пријатељства, настало је славно Николајево дело „Индијска писма“. Иначе, поема славног Индијца Гитанџали (Приношење) и Молитве на језеру Николаја Велимировића, представљају два златна крила једног истог Духа који спаја мудрост, срце и душу Истока и Запада.
Одласком Рабиндраната Тагоре из Београда Србија није заборављена. Љубав према српском народу у кући славног песника преносила се са поколења на поколење.
Проучавања
Тагореове унуке
Угледни светски научни филолошки и језички часописи отимали су се о текстове даровите и образоване Тагореове унуке, која је била признати филолог светског гласа. Без устезања и комплекса, она је на објективан начин писала о природи и својствима народа света. У њеном фокусу, на првом месту био је санскрит – језик њених предака и бенгали, на коме је писао њен славни деда.
После опсежних проучавања, госпођа Митер је доказала да су од живих језика санскриту најближи српски и бенгали. О томе је у Калкути објавила и научни рад. Изнела је да је око 20 одсто речи српског језика и санскрита исто, а око 10 одсто је слично. Значи, после више од три хиљаде година од раздвајања, српски језик чува око трећину речи коришћених у древним ведама.
Дубоку повезаност санскрита и српског језика потврђују и ови примери: будхи – буди, баба – баба, бедана – беда, бег – бег, бхрата – брат, цхури – цура, дао – дао, даин – дан, даду – деда, дебар – девер, дхум – дим, јар – јара, јат – јато, калем – калем, кос – кош, кхар – квар, лахор – лахор, ами – ми, мрита – мртав, муцки – мучки, мук – мук, нага – наг, пхена – пена, прија – прија, патх – пут, раси – раса, стхан – стан, сатра – шатра, тама – тама, тат – тата, три – три, видха – вид…’‘
Задатак наше науке, у првом реду СКАНУ, јесте да преведе ово значајно дело унуке великог Индијца. Нема сумње, то ће унети неопходну ведрину у магле, сенке и привиде наше историје, која је настајала у врло нерегуларним условима и ванредним приликама, писана увек пером „победника“ или под бруталним идеолошким диктатом.
Време је за историју која не прерађује него изграђује. То мора бити превасходни задатак нашег поколења, а СКАНУ мора бити предводник.

ДУБОКА ВЕЗА ДВА ЈЕЗИКА
„Алокананда Митер је унука славног песника Тагореа, који је писао на бенгали језику. Као студент на Оксфорду, а затим и директор Института за статистику у Калкути, она је више од тридесет година изучавала српски језик, о чему је написала: „Као студент словенских језика на Оксфорду, раних педесетих година, приметила сам извесну сличност између бенгали и српског језика, а касније, кад сам преводила српску постреалистичку поезију на енглески језик, постала сам сигурна да мора постојати дубока веза између ова два језика (српског и бенгали) и да она вуче своје порекло из санскрита“.