Дани у егзилу

Кладовски транспорт је био транзит нешто више од 1.200 (према неким истраживачима 1.370) Јевреја који су избегли са територије Трећег рајха. Они су крајем 1939. године кренули Дунавом из Беча, и Братиславе ка Црном мору и Палестини. Њихово путовање је заустављено после мање од месец дана (средином децембра 1939.) на граници Југославије и Румуније, у Прахову, након одбијања Румуније да им дозволи пролаз без сертификата за усељење у Палестину (тадашња британска колонија). Месецима смештени у Кладову, они су у септембру 1940. пребачени у Шабац, у ком је живела мала, али угледна јеврејска заједница.

Град је био спреман да прими Јевреја из западне и централне Европе, како би у примеренијим условима сачекали наставак свог путовања. У групи припадника Мојсијеве вере биле су Бечлије Карл Крис и Валтер Клајн. По доласку у град постају чланови и редовни корисници Шабачке народне књижнице и читаонице, те се кроз причу о њиховим данима у Шапцу може наслутити и делимично реконструисати како се одвијао свакодневни живот избеглица до тренутка у којем су страдали и Крис и Клајн и највећи део Јевреја из кладовског транспорта. Свакодневица растрзана између ишчекивања и наде у наставак путовања и доласка до обале обећане земље.

„Још увече (23. септембра) преселио сам се. У 7 сати стигао сам у свој стан и у 7 и 15 ишао сам да се прошетам. То је свакако било најлепше вече које сам задњих година доживео. Поново лутати по граду, видети уредно обучене људе, не само одрпане сељаке и Цигане, као у Кладову. Био сам пресрећан те вечери. У 8 и 30 сам веће седео у биоскопу, гледао сам немачки филм са Хајнц Риманом (Хура ја сам тата) и у 10 и 30 часова сам се вратио кући.“, записао је Карл Крис по доласку у Шабац и о томе известио сестру и мајку. Своје утиске и активности бележио је готово свакодневно. Иако је боравак у граду био сигурнији од времена проведеног на граници у кабини брода, није био трајно решење.

„Будим се у 7.30 - 8.30, али још лежим пола сата дуже у кревету (је ли фино?), углавном сам задњи који устаје. Онда идем у Магацин, то је заједничка просторија, где се дели пошта. То траје до 11 сати. После тога ме могу наћи у читаоници и у 12 часова је ручак. Одмах после ручка поново сам у читаоници, пошто тада стижу новине (нове). Када их прочитам, идем кући, где или пишем писма, или учим енглески, односно француски. Од 4 до 5 углавном су предавања која организује наш народни универзитет и тамо увек одем. Све саслушам, чак и оно што ме не интересује посебно. Јуче је било једно врло доборо предавање о нервозним реаговањима човека. У 5 сати луњам около, гледам шта се дешава у просторијама заједнице, има ли шта ново или седнем опет у читаоницу, уколико нисам све прочитао. У 7 часова треба да будемо код куће. Веће углавном проводим читајући и пошто обавим коресподенцију, имам хвала Богу довољно књига из Библиотеке.“

Сачувати оно највредније, живот био је примарни циљ, а у тренуцима безнађа, ишчекивања колапса реалног света, литерарни био је једино прибежиште. Пажљиво бирани наслови, учесталост позајмљених књига из Шабачке народне књижнице и читаонице сведочи о томе.

„Дакле - најзад је донета одлука о транспорту, не путујемо. Ова вест је дошла сасвим неочекивано, јер је до прекључе дан поласка био предвиђен за 3. 12 и 3 часа, ишло се дотле да је сав пртљаг требало да буде предат до 2 часа. Иначе било је сасвим сигурно да се полази у 3 сата, а онда је прекључе дошла неочекивана вест да је све отказано и транспорт не иде даље. Људи су се осећали као да их је неко ударио по глави. Сви су већ накуповали конзерве и намирнице, неки су продали своја одела да би могли купити намирнице и сада смо ту без пара, а транспорт не креће. Хвала Богу ја сам био трезвен и нисам купио још ништа. Разлог, зашто се не путује није нам саопштен, али се претпоставља да се Дунав већ залеђује, јер је и такав и одвећ ноћу је мраз. Данас ћу узети свој кофер и поново се распаковати. Шта да се ради, ко зна за шта је то добро.“, записао је Карл Крис након што је одлазак из Шапца поново одложен на неодређено време. Остало им је да чекају наредне дане, пакују, распакују преостале „драгоцености“ из матичне земље.

Непосредно пред напад Немачке на Југославију, око две стотине млађих људи из „Кладовског транспорта“ добило је потребну документацију и пребачено преко Грчке за Палестину. Већина, која је окупацију дочекала у Шапцу, затворена је 15. јула у новоосновани „Јеврејски логор у Шапцу“. Била је то прва група Јевреја масовно интернираних на територији Србије. Нажалост, ово није била судбина већине.

„У политичком погледу овде влада велика напетост. Сада су истински дани одлуке и ми се надамо да ће... Југославија и даље остати усправна, као што се показала и до сада. По мени, по ономе што се предузимало, могло се се закључити да је Југославија спремна да свим средствима заштити своју неутралност и слободу... Ми се овде трудимо да не говоримо немачки, нарочито у трговинама, на пошти и у надлештвима, и то успева. Тиме хоћемо да покажемо овим људима да се трудимо да користимо њихов језик, а не непријатељев, па тако и наш матерњи.“ забележио је Валтер Клајн.

Мушкарци из „Кладовског транспорта“ су стрељани у оквиру казнених мера генерала Бемеа 12. и 13. октобра 1941, у близини села Засавица код Шапца, док су жене са децом пребачене у логор на Старом сајмишту (Логор Сајмиште - Јеврејски логор Земун) и тамо погубљене током пролећа 1942. Они су ексхумирани после рата и 1959. године пренети у костурницу на Сефардско-јеврејско гробље у Београду.

Поводом обележавања Међународног дана сећања на жртве Холокауста, у организацији Народног музеја Шабац одржано је предавање "Читалачки дани Карла Криса и Валтера Клајна. Јеврејске избеглице из кладовског транспорта у Шапцу.” Предавање је одржала историчарка др Сања Петровић Тодосијевић и истакла да је важно да сачувамо сећање и подсетимо се колико значи култура, чији траг је у Шапцу дубок и неизбрисив до данашњих данa.

-Наша је дужност да разговарамо жртвама, али и да се сећамо оних који су изгубили животе. Веома је важно да се осврнемо на искуство суживота са другима, „другачијима“, странцима, или онима које тако перципирамо. Када говоримо о Јеврејима из Кладовског транспорта то је заувек изменило и знатно утицало на шабачку заједницу. Они су силом прилика утерани у идентитет жртве. Начин посматрања јеврејског народа после рата био је фокусиран на страдање, и можда смо пропустили да испишемо неке странице историје које се односе и на њихово друго и другачије животно искуство. Предавања као што је ово имају задатак да прикажу и другу страну.

Појам Холокауста
Холокауст (грчки olakauston: потпуно спаљен) је жртва паљеница боговима или душама покојника код Грка и Римљана. Реч је први за тај геноцид (који сами Јевреји означавају хебрејском речју Шоа - невоља, уништавање) употребио црквени сабор протестантских цркава тадашње Западне Немачке. Појам „холокауст“ употребљен је због посебног значаја и интензитета мржње према Јеврејима и идеолошке осуде јудаизма, која се издваја од поступака према другим нацистичким жртвама, а има своје дубоке корене у хришћанској цивилизацији (антисемитизам). Иако Јевреји нису били једини народ, нити друштвена групација коју је нацистичка политика покушала да уклони насилним путем, једино јеврејски народ је био одређен за оно што су Адолф Хитлер и његови сарадници називали „коначним решењем“ - за потпуни геноцид - убиство и уништење. Други термини којима се Холокауст означава су и Јудеоцид (циљани геноцид у односу на јеврејски народ), као и Шоа - термин који на хебрејском језику означава катастрофу, пораженост, поражавајући део историје.

Јевреји?
Иако се чини да је тема Холокауста детаљно истражена, да се о њој учестало пише, говори стекли смо утисак да млади нису упознати са историјом јеврејског народа, заједнице, како у Шапцу, тако и Србији, а самим тим и термином који се односи на масовно страдање Јевреја. Влада заблуда да је Холокауст највећи логор у Немачкој, а када је реч о припадницима јеврејског народа прва асоцијација је Ана Франк. Ученици шабачких средњих школа за лист поделили су своје виђење и знање о поменутој теми.

-У логорима су мучили Јевреје и злоупотребљавали за тешке физичке радове. Највећи логор је био Аушвиц. Знам да су у Шапцу живели Јевреји, а данас не постоји њихова заједница у граду. У знак сећања обновљена је Синагога која је сада Музеј, а постоји и јеврејско гробље - каже Катарина Срдановић, Шабачка гимназија.

-У оквиру екскурзије била је организована посета некадашњем логору у Нишу. Тамо смо сазнали о страдању Јевреја и њиховој судбини. Наиме, нацисти су их видели као нижу расу која није вредна постојања - навела је Виолета Катић, Економска школа „Стана Милановић“.

-Шабац је био једини град који је прихватио протеране Јевреје и они су били смештени у близини Синђелићеве улице, код маркета „Аман“. Тамо је био колективни смештај и колико сам сазнао да им је било добро у граду, да су пријатно дочекани - појаснио је Огњен Ђукић, Медицинска школа „Др Андра Јовановић“.