ЧУДНА ИГРА СА ДУГУЉАСТОМ ЛОПТОМ У ШАПЦУ 2
СЕЋАЊА БЕЗ САДАШЊОСТИ
Још два покушаја обнове шабачког рагбија. Рагби савез чувао сећање на шабачки клуб. Последњи дуел 1994. године. Неуспешна реализација идеја о укључивању града на рагби мапу Србије
БЕЛИ ОРАО, први рагби клуб у Србији, настао у тишини, једнако је и нестао. Други спортови су освојили срца Шапчана, посебно фудбал. Мачва и Србија су већ постојали, постајали ривали, Раднички и Трговачки су се лагано формирали и спортско небо више није имало места за једног “орла”. Без званичне одлуке, једноставно, први рагбисти су отишли на студије, други се посветили послу и крај је постао чињенично стање 1923. године. Осим незаинтересованости младих „чивијаша“, због изградње је нестао и терен на Дудари, те више није имао ни ко, ни где, превише за опстанак. Ипак, игралиште на Дудари свим памте као прво у Србији.
Између два рата, опоравка и нове слутње зла, рагби у Србији је био донекле жив, кроз повремена окупљања, неке полузваничне мечеве. Баш те 1923. у Београду је одржан и први интернационални меч, тим ЈУГОСЛАВИЈА, несуђени ривал БЕЛОГ ОРЛА (о чему смо писали у претходном броју), одиграо је у нашој престоници меч против екипе енглеских морнара са ратног брода „Глодур“. Утакмица је приређена у октобру, на игралишту где се данас налази хотел „Метропол“. Резултат није забележен. Уз њу, одиграно је још неколико утакмица сличног типа. Ту престају званични подаци о рагбију, можемо рећи пре покушајима, него успесима у Краљевини Југославији.
Нови ратни вихор је покуцао на врата, а онда ушао на ове просторе, уз експлозије тепих бомби, бомбардере, рафале митраљеза. До спорта је мало коме било, важно беше да се преживи. По ослобођењу, уследила је нова консолидација, нова држва и изградња новог система. Готово деценија је требало да прође, пре него на „дневни ред живота“ дође рагби спорт. Срећом, ни нови ратни ужас није уништио вољу ентузијаста, нити је замаглио сећање на први клуб и град где је српски и југословенски рагби почео живот.
Почетком шесте деценије прошлог века рагби клубови у земљи настају или обнављају рад. У Панчеву је основано ЈЕДИНСТВО, а у Београду, иако предратни клуб, покушава своју реанимацију ЈУГОСЛАВИЈА. На иницијативу ондашњег Савеза спортова, у част Маше Ђорђевића, баш ова два тима су одиграла ревијлани меч на стадиону Мачве. Иако овог спорта није било три деценије, бурних 30 година у Шапцу, чак 1.500 људи се окупило хладног 5. децембра 1954, на утакмици коју су Панчевци добили рутински 36:7 (15:0). Почетни ударац извео је
баш Ђорђевић. То је замишљено као први корак у обнови шабачког рагбија, међутим други није направљен. Интересовања није било, те се одустало готово без неког конкретног почетка.
-Чуди ме да се данас шабачка омладина не заинтересује за рагби, веома динамичну, праву мушку игру – рекао је једном приликом зачетник рагбија у Шапцу и човек који је кроз реквизите практично донео и фудбал и бокс у овај град Маринко Ђорђевић, онда већ службеник ХИ „Зорка“.
Основана је Лига Југославије, настајали су нови клубови, од Партизана, преко Дорћола, Краљевског београдског рагби клуба, Напретка из Крушевца, Динама, Победника... низале су се деценије, шеста, седма, осма, девета, али новог импулса није било крај Саве. Нови, нажалост поново неуспешан покушај приређен је четири деценије после претходног. Године 1994, дана 14. августа, на Градском стадиону су се састале сениорска и омладинска репрезентација СР Југославије. Уместо јаке зиме, беше сада врело лето, но поново су Шапчани подржали меч, њих 500 је нашло место на трибинама. Повод меча било је осам деценија од Церске битке и 75 година Рагби савеза. Ђорђевић није више био жив. Лопту је оставио ћерки и зету, који су је даровали нашем ондашњем колеги Јови Иванковићу Курсули. Управо он, пријатељ покојног „оца рагбија“ извео је почетни ударац на мечу. Сам дуел није имао драж неизвесности, сениори су победили 81:22 (26:12).
-У том тренутку мој деда је имао 76 година и извео врло добар ударац за некога тог старосног доба. Лопту је понео на трибине и чувао је као реликвију до смрти, није дозвољавао да нестане из вида, могли су сви прсутни да је виде. Солидна посета, људи су чули за рагби, али нисмо знали правила, те је то била и прилика да се упознамо са нечим новим. Знали смо да смо део историје – сећа се унук Јове Иванковића Бранимир Иветић, поменуте утакмице. Ипак, онда је много важније изгледала нова прича о обнови рагбија у Шапцу. Присутни представници Рагби савеза Југославије обећали су да ће једну од дерби утакмица домаће лиге организовати у Шапцу, као потпору афирмацији. То би био и први првенствени дуел у нашем граду, односно нови корак у историји. Ипак, ништа од свега није реализовано, нити је направљен помак у правом смеру до данас.
Србија боља од Британаца
Данас репрезентација Србије припада трећем или четвртом рангу рагбија у свету, а у првој утакмици наши дечаци су победили тим састављен од представника територија под британском влашћу. Репрезентација Србије, формирана од дечака који су рат провели у Шкотској (српски хериоти) победила је 11. априла 1918. године 8:3 противника састављеног од играча данас рагби велесила: Аустралије, Новог Зеланда, Јужне Африке, пред око 50.000 гледалаца у Единбургу. Остаје податак да је то прва спортска победа, врло изненађујућа, Србије током Великог рата. У сатсаву су били и момци које смо у претходном броју помињали, из Шапца, Богатића, Лознице. Сећања је сачувао Живко Илић, Лозничанин на школовању у Шкотској који је касније био и члан „Белог орла“.
Између два рата, опоравка и нове слутње зла, рагби у Србији је био донекле жив, кроз повремена окупљања, неке полузваничне мечеве. Баш те 1923. у Београду је одржан и први интернационални меч, тим ЈУГОСЛАВИЈА, несуђени ривал БЕЛОГ ОРЛА (о чему смо писали у претходном броју), одиграо је у нашој престоници меч против екипе енглеских морнара са ратног брода „Глодур“. Утакмица је приређена у октобру, на игралишту где се данас налази хотел „Метропол“. Резултат није забележен. Уз њу, одиграно је још неколико утакмица сличног типа. Ту престају званични подаци о рагбију, можемо рећи пре покушајима, него успесима у Краљевини Југославији.
Нови ратни вихор је покуцао на врата, а онда ушао на ове просторе, уз експлозије тепих бомби, бомбардере, рафале митраљеза. До спорта је мало коме било, важно беше да се преживи. По ослобођењу, уследила је нова консолидација, нова држва и изградња новог система. Готово деценија је требало да прође, пре него на „дневни ред живота“ дође рагби спорт. Срећом, ни нови ратни ужас није уништио вољу ентузијаста, нити је замаглио сећање на први клуб и град где је српски и југословенски рагби почео живот.
Почетком шесте деценије прошлог века рагби клубови у земљи настају или обнављају рад. У Панчеву је основано ЈЕДИНСТВО, а у Београду, иако предратни клуб, покушава своју реанимацију ЈУГОСЛАВИЈА. На иницијативу ондашњег Савеза спортова, у част Маше Ђорђевића, баш ова два тима су одиграла ревијлани меч на стадиону Мачве. Иако овог спорта није било три деценије, бурних 30 година у Шапцу, чак 1.500 људи се окупило хладног 5. децембра 1954, на утакмици коју су Панчевци добили рутински 36:7 (15:0). Почетни ударац извео је
баш Ђорђевић. То је замишљено као први корак у обнови шабачког рагбија, међутим други није направљен. Интересовања није било, те се одустало готово без неког конкретног почетка.
-Чуди ме да се данас шабачка омладина не заинтересује за рагби, веома динамичну, праву мушку игру – рекао је једном приликом зачетник рагбија у Шапцу и човек који је кроз реквизите практично донео и фудбал и бокс у овај град Маринко Ђорђевић, онда већ службеник ХИ „Зорка“.
Основана је Лига Југославије, настајали су нови клубови, од Партизана, преко Дорћола, Краљевског београдског рагби клуба, Напретка из Крушевца, Динама, Победника... низале су се деценије, шеста, седма, осма, девета, али новог импулса није било крај Саве. Нови, нажалост поново неуспешан покушај приређен је четири деценије после претходног. Године 1994, дана 14. августа, на Градском стадиону су се састале сениорска и омладинска репрезентација СР Југославије. Уместо јаке зиме, беше сада врело лето, но поново су Шапчани подржали меч, њих 500 је нашло место на трибинама. Повод меча било је осам деценија од Церске битке и 75 година Рагби савеза. Ђорђевић није више био жив. Лопту је оставио ћерки и зету, који су је даровали нашем ондашњем колеги Јови Иванковићу Курсули. Управо он, пријатељ покојног „оца рагбија“ извео је почетни ударац на мечу. Сам дуел није имао драж неизвесности, сениори су победили 81:22 (26:12).
-У том тренутку мој деда је имао 76 година и извео врло добар ударац за некога тог старосног доба. Лопту је понео на трибине и чувао је као реликвију до смрти, није дозвољавао да нестане из вида, могли су сви прсутни да је виде. Солидна посета, људи су чули за рагби, али нисмо знали правила, те је то била и прилика да се упознамо са нечим новим. Знали смо да смо део историје – сећа се унук Јове Иванковића Бранимир Иветић, поменуте утакмице. Ипак, онда је много важније изгледала нова прича о обнови рагбија у Шапцу. Присутни представници Рагби савеза Југославије обећали су да ће једну од дерби утакмица домаће лиге организовати у Шапцу, као потпору афирмацији. То би био и први првенствени дуел у нашем граду, односно нови корак у историји. Ипак, ништа од свега није реализовано, нити је направљен помак у правом смеру до данас.
Србија боља од Британаца
Данас репрезентација Србије припада трећем или четвртом рангу рагбија у свету, а у првој утакмици наши дечаци су победили тим састављен од представника територија под британском влашћу. Репрезентација Србије, формирана од дечака који су рат провели у Шкотској (српски хериоти) победила је 11. априла 1918. године 8:3 противника састављеног од играча данас рагби велесила: Аустралије, Новог Зеланда, Јужне Африке, пред око 50.000 гледалаца у Единбургу. Остаје податак да је то прва спортска победа, врло изненађујућа, Србије током Великог рата. У сатсаву су били и момци које смо у претходном броју помињали, из Шапца, Богатића, Лознице. Сећања је сачувао Живко Илић, Лозничанин на школовању у Шкотској који је касније био и члан „Белог орла“.
Д. Благојевић
Најновији број
25. април 2024.
