Инфо

(13. фебруар 2020.)
ПРИЧА О БОРБИ СА АКУТНОМ ЛЕУКЕМИЈОМ И ОЗДРАВЉЕЊУ

Гледала сам смрт у очи и победила

На Аранђеловдан 2011. година отишла је у хитну због високе температуре и јаког бола и отока грудног коша. Дијагнозу су јој потврдили 6. децембра. Рекли су јој да ће јој опасти коса, да ће имати болове, мучнине, температуру. “Не може да се опише тај осећај када сам изашла из болнице свесна да је све готово и да сам победила. Знала сам да се никада више тамо нећу вратити” прича за „Глас Подриња“ Весна Томић из Шеварица, којој је у 27. години дијагностификована акутна леукемија
Гледала сам смрт у очи и победила
Само сам о деци размишљала. Вукашин је имао шест, а Јаков годину дана. Знала сам да морам да им се вратим. Нисам могла да дозволим да немају мајку, да ме Јаков и не запамти да никада не осети љубав мајке. Ипак, било је и момената када сам желела да се све заврши, јер нисам могла више да трпим болове, прича за „Глас Подриња“ Весна Томић из Шеварица, којој је у 27. години дијагностификована акутна леукемија. Пут до дијагнозе био је ужасан колико и она сама. Бескрајне анализе, испитивања, снимања, тек су после 15 дана дали одговор.

Санитет, јурњава, сирене
На Аранђеловдан 2011. година отишла је у хитну због високе температуре и јаког бола и отока грудног коша. Налази су показали катастрофалну крвну слику. Одмах је шаљу на интерно, а одатле санитетом у Београд.

-Од болова нисам могла да мислим ни о чему. Само ми је било важно да што пре стигнем негде где ће ми помоћи. Нисам могла да подигнем главу па у Ургентном центру сумњају на менингитис. Раде ми лумбалну пункцију, снимање плућа, магнетну резонанцу, шаљу на максиофацијалну хирургију, све једно за другим, а и даље нису знали шта ми је. Ради ли су ми пункцију коштане сржи једном. Није успело. Молила сам докторицу да понове. Када сам могла сав бол да трпим могла сам и тај. Нажалост, не успева ни други пут, објашњава Весна.

После поподнева и ноћи проведених на различитим испитивањима Весну враћају у Шабац. Једноставно, нису знали шта јој је.

-Укључена сирена, лежим у санитету хитне помоћи у боловима. Супруг је поред мене. Та сирена и јурњава и данас су ми у глави. Сутрадан је због још лошије крвна слика поново шаљу у Београд. Почели су и јаки болови у глави.

-Не могу више ни да ходам, падам. Довозе колица и све из почетка. Трећу пункцију коштане сржи ми раде из грудног коша. Добијам антибиотике од којих ми се смањила температура и оток и бол се смањују. Раде ми и биопсију кости и смештају ме на хематологију клиничког центра.

Очи у очи са леукемијом
Сваког дана јој ваде по неколико бочица крви за испитивање. Поново пункције... Све је јако болно, али јој је боље. Међутим, по питањима доктора почињем да сумњам на леукемију.

-Рекла сам мужу да оде код доктора и пита га. Осећала сам да је леукемија. Када је изашао од доктора прошао је поред мене и махнуо ми. Зовем га телефоном, не јавља ми се. Када ми се јавио рекао је „Била си у праву. Нећу те лагати. Имаш леукемију“ Као у филмовима, пао ми је мрак на очи и занемела сам. Чула сам да ме дозива са друге стране. Не знам колико је то трајало, вероватно неколико секунди. Када сам се тргла само сам рекла „Добро“. Нисам још могла да верујем у све то. Било је 99 одсто да имам, али се чекао још један резултат који је давао наду од тих 1 одсто.

Дијагнозу су јој потврдили 6. децембра. Рекли су јој да ће јој опасти коса, да ће имати болове, мучнине, температуру. Када је питала доктора како може сама себи да помогнем, насмејао се и рекао да треба само да их слуша.

-Прво сам назвала стрица. Почео је да плаче, а ја сам га тешила и рекла да ћу бити добро и да ћу се излечити. Преместили су ме на интензивну негу одакле сам гледала како на колицима извозе људе прекривене плахтом. Почињу хемотерапије и муке. Болови су несносни. Добијам подршку породице, пријатеља, драгих људи. Зову ме телефоном, а ја некад не могу ни да им се јавим.

Божић у сузама
Оболели од леукемије и њихове породице знају шта је борба за тромбоците. Потенцијални донор мора бити апсолутно здрав, уколико је женско неопходно је да није рађала. Када су ти услови испуњени морају да се поклопе и други параметри. Трудила се породица, пријатељи, а Весна истиче да се њен супруг најхрабрије носио са тим. Успевао је да сакупља људе и довози их минубусом у Београд.

-После прве терапије почиње да ми опада коса. Иако сам рекла да то није ништа и да ће израсти јако тешко сам то поднела. Нисам могла да се погледам у огледало. Тромбоцити се нису померали. Имала сам 1, а нормално је 150.000. Моја коштана срж није могла да почне да производи тромбоците. Укључују ми неке лекове и видим да су лекари јако забринути.

Иако се надала да ће отићи кући за Божић то се није догодило. Тај дан памти као најтежи у болници уз моменат када је, после око шест недеља, чула и видела децу путем “Скајпа” након чега јој је позлило.

-Психолог је дошао на Бадњи дан, а ја сам га истерала из собе. Рекла сам му да не може да зна како је мени. Касније сам му се извинила, али у том моменту нисам могла да причам о томе. Те дане сам провела сама у соби. Нисам желела да ми ико дође у посету. Преплакала сам их и мислила сам само о деци. За Божић ни мајци нисам могла да се јавим, прича Весна.

После најгушћег мрака долази свитање
Коначно почиње раст тромбоцита и 11. јануара излази кући. Прво се зауставила да се јави баки која ју је чекала на улици. Деца су била код Весниних родитеља, а долазак код њих донео је нови налет емоција.

-Цео комшилук је изашао, стајали су испред куће и плакали. Родбина је била ту, али ми нико није прилазио јер су знали да не смем да добијем неку инфекцију. Нисам могла да издржим и морала сам све да их изљубим. Видим децу и схватим да ме се Јаков плаши и не препознаје ме. Мог брата жену је почео да зове мама. Тада сам се много потресла и још једном потврдила себи да морам да преживим.

После 10-ак дана Весна се враћа у болницу на други круг терапија. Долази до компликација, појавила се вода у плућима, али то се брзо санирало. Трећа и четврта терапија су прошле лакше и пункције коштане сржи су показале да немам више оболелих ћелија.

-Не може да се опише тај осећај када сам изашла из болнице свесна да је све готово и да сам победила. Знала сам да се никада више тамо нећу вратити. Иза мене је био сав пакао интензивне неге, собе два са два у коју сви морају да уђу са маском... Све време сам била јака, али сам испред кућног прага пала и почела да плачем, од среће.

Борба за друге
Весна каже да је знала и веровала да ће победити болест. Све време проведено у болници била је позитивна, пуштала је музику, играла са медицинским сестрама, кувала кафе, пуштала филмове, причала вицеве, тешила друге пацијенте. Наравно, када јој је болест дозвољавала да устане из кревета.

Сада живи у Шеварицама са породицом и бави се пољопривредом. Више о болести не размишља као о нечему што има везе са њом, него покушава да помогне другима да је победе.

-Гледала сам смрт у очи и нисам је се плашила, него сам победила. Други су чули за леукемија, а ја је познајем. Још увек се борим са њом, али на други начин, кроз помоћ другима, закључује Весна.

Подршка је важна
Велику подршку добијала је од Предраг Слијепчевића, Београђанин који је медицински феномен јер је једини на свету четири пута преживео акутну леукемију. Нико није успео ни други пут. Весна каже да ју је он мотивисао да она сада бодри друге оболеле и својим примером им даје наду да је излечење могуће. Њих двоје су једини преживели од двадесетак пацијената са овом дијагнозом који су у том тренутку били на одељењу интензивне неге Клиничко болничког центра у Београду.


Свако може да помогне
Од прошле среде у Шапцу је покренута акција прикупљања потенцијалних добровољних давалаца коштане сржи. Шабац је први град у Србији у ком је ова идеја почела да се реализује. Акцију спроводи удружење “Леука” које помаже оболелима од леукемије и чији је Весна члан.

Узорци ће бити у банци коштане сржи и када дође до поклапања са оболелим потенцијални давалац ће бити позван. Важно је истаћи да се коштана срж, односно матичне ћелије узимају такође из крви.

-Даје се само једна епрувета крви која се шаље у Београд. Када дође до подударања са неким оболелим Завод за трансфузију крви контактира даваоца. Неколико дана се пију таблете које повећају број матичних ћелија. Те таблете не остављају никакве штетне последице по донора. После тога се такође вади крв из које се одвајају матичне ћелије, објашњава Весна.

Да би оболели од леукемије имали наду у излечење потребно је да у бази постоји 100.000 потенцијалних даваоца коштане сржи. Сада их има само 8.000. Донори могу бити сви млађи од 50 година.
Сви који желе да буду у бази и можда једног дана неком спасу живот могу отићи средом од 10.00 до 16.00 сати у Културни центар.

Градска управа је подржала идеју и обезбедиће превоз до Београда за даваоце тромбоцита које позову из Завода за трансфузију када пронађу подударног пацијента.
М. Мијаиловић

Најновији број

22. октобар 2020.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa