Наше је оно што другима дамо

Запослена као педагог у Нурдору, Теодора Тодоровић пружа психо-социјалну помоћ деци оболелој од рака и њиховим породицама. Пре седам година, као студенткиња, видела је Нурдоров позив за едукацију волонтера, отишла и нашла своје место под капом небеском. Одувек је желела је буде тамо где се ради нешто што даје конкретне резултате и мења свет на боље.

- Нурдор је право место за мене, зато што су људи срцем у тој мисији, а ја не волим ништа половично да радим. Када сам дошла на едукацију волонтера, одмах ми је било јасно да је присутна огромна енергија и ентузијазам, да нема самопромоције. Потпуно ме је „купило“ то што могу да будем на месту где је љубав оружје.
- Има ли шта лепше?
- Нема, заиста. Понекад дође до сагоревања, али с обзиром да је велики број људи присутан, надопуњујемо се.
- Твој мотив је био да, попут твог оца, пружиш љубав и подршку онима којима је то неопходно?
- Јесте, имала сам свог оца за пример, који није говорио о хуманости, него је делао и укључивао нас. Одрастала сам са његовом идејом да је наше само оно што другима дамо. Поносна сам на њега, срећна и захвална како је пригрлио нас три. Прави је родитељ.
- Нурдор је пре пет година дошао у Шабац?
- У Нурдору, где сам у то време волонтирала, питали су ме да ли бих волела да организујем обележавање Светског дана деце оболеле од рака у Шапцу. Одмах сам, као локал патриота, пристала. Позвала сам тату, он је позвао своје колеге, парохијане и пријатеље Храма Свете Тројице и тако је кренуло. Први пут је било скромно, код старе Робне куће, падала је киша, а ја сам имала трему. Тада нисмо знали како ће се прича развијати, али сваке године је све више људи. Оно што је лепо је то што се људи јављају након 15. фебруара, са жељом да донирају, помогну не само новчано, него онако како и колико могу. Нема малих и великих донора.
- Тада је Шабац био један од двадесет два града на мапи Нурдора, а сада их је више од тридесет?
- Тако је. Нурдор свакодневно води рачуна о пет родитељских кућа, у којима деца бораве када нису стационирана у болници, него амбулантно примају терапије. Имају бесплатан смештај и превоз до бонице и на тај начин се спречавају имунолошке бактерије, што је важно с обзиром да су њихове вредности јако ниске. У нашим кућама борави и други родитељ, браћа и сестре, тако да се породица поново нађе на окупу.
- У Београду постоје три родитељске куће, једна у Нишу и једна у Новом Саду. У плану је нова кућа?
- У Београду су мали смештајни капацитети, а тамо је дијагностички центар. Сада смо у процесу тражења плаца близу болнице. Настојимо да се не губи време на превоз кроз Београд, водимо рачуна о свему.
- Сигурна сам да је највећа радост у Нуродру дете које се излечи?
- Наравно. Прошле године смо имали камп за излечену децу преко осамнаест година, који су пожелели да постану волонтери Нурдора. Двадесет пет младих људи дошло је да покаже другима да је излечење могуће и да им да наду. Они сада одлазе на одељење да се друже са малишанима.
- У Нишу сте саградили болницу за децу оболелу од канцера?
- Да, болницу површине 800 квадратних метара изградили смо за две године. Идеја је била да дете прима терапију кроз игру, да има простор за учење, кухињу, трпезарију, свака соба своје купатило, сваки родитељ кревет за себе. С обзиром да бораве месецима у болници, тамо преселе свој живот. Имају право да достојанствено прођу кроз период лечења.
- Нурдор су, пре шеснаест година основали родитељи деце која су оболела од рака?
- Они су волонтерски у Управном одбору Нурдора. Знају кроз шта су прошли и имали су потребу да помогну другима. Не добијају новац, него Божју плату.
- Порука читаоцима?
- Поручила бих да нема табу тема, да се мора говорити о било ком проблему, па и о малигнитету. Треба да говоримо, да тражимо и дајемо подршку. Што нас је више, то нам је лакше. Наш први слоган је био: „И ја се борим“. Сви се боримо. А сада је важно да загрлимо снажно себе, своју породицу и друге. Важно је да загрлимо себе на прави, не на егоистичан начин.
- Морамо да подржимо сами себе да бисмо могли да подржимо друге?
- Наравно. И да освестимо да нам је потребна подршка, јер често људи мисле да све могу сами, а не морају. То је порука Нурдора: Не морамо сами, јер нисмо сами. Некада је подршка само ћутање, али родитељи знају да у сваком тренутку могу да рачунају на нас. Свако има своју бол, а људи у Нурдору имају емпатију. Потпуно су променили мој живот.
- Покренута је велика енергија. Енергија љубави.
- Јесте. Волонтери у Нурдору остају срцем и стичу велика пријатељства за цео живот. Постоји место на овом свету где не постоје разлике, дискриминација, било какве предрасуде. Потпуно ми јасно да људи понекад мисле да патетишем, али, верујте ми, то је нека друга димензија.

МНОГО ЈЕ ВАЖНО ДА ЗАГРЛИШ СНАЖНО
У суботу, пети пут у Шапцу обележен је 15. фебруар, Светски дан деце оболеле од рака под слоганом „Много је важно да загрлиш снажно“. На главном градском Тргу окупили су се бројни Шапчани да пруже подршку најмлађима који се боре са малигнитетом: представници Градске управе, свештеници и парохијани Храма Свете Тројице, Фондације "Тијана Јурић" и "Хумано срце", МК "Чивија", МК "Батана", Дом здравља, Школа "Премијер", "Каритас" Шабац, ЖРК "Медицинар", као и секција фудбалских ветерана при Храму Свете Тројице. Програму су присуствовали и представници ГУ Шабац Немања Пајић, председник Скупштине града Шапца, Татјана Марковић, начелница Одељења друштвених делатности
- Ово је пета година како Храм Свете Тројице са својим парохијанима и свим људима добре воље обележава Светски дан деце оболеле од рака, а овај пут желимо да дамо наш скроман прилог за другу родитељску кућу у Београду како би се деца после примања терапије вратила у породични амбијент. Много је људи који шаљу лепу, позитивну енергију ка небу, да нас чују сва деца која болују од карцинома, али и она која, нажалост, нису успела да се изборе са опаком болешћу, истакао је Раде Тодоровић, старешина летњиковачког храма.
У оквиру програма, наступио је Дечји хор храма "Св. Тројице", најмлађи из вртића "Чигра" и Да франк трио бенд.
- Фондација „Тијана Јурић“ подржава све ативности Нурдора и сваке године, заједно са њима, обележавамо 15 фебруар. Наш је скроман допринос у новчаним прилозима, онолико колико можемо. Организација попут Нурдора јако је важна за нашу државу, за све нас је важно да знамо да има људи који су добри и хумани, који раде праве ствари, истакао је Игор Јурић.
Малишани који су се изборили са болешћу, у 13 часова пустили су балон подршке.

ШТА МОГУ ДА УЧИНИМ
Стално имамо новооболелих, али ми њих не гледамо кроз болест. То је јако важна порука. Они имају своје особености и потенцијале и не треба да окрећемо главу, напротив. Идемо маскирани на одељења и играмо се са децом, доносимо им поклончиће, мараме, перике, цртамо, причамо, шалимо се... Дете са родитељем проведе по неколико месеци континуирано на одељењу, усмерено на медицинске појмове, апарате, причу о болести, а ми настојимо да их орасположимо. Није да уопште не говоримо о болести, али то радимо из другачије перпективе. „Јао, баш ми је жао“ не значи ништа, него: „Шта могу да урадим да ти помогнем“?

ТРАНСПАРЕНТНО УДРУЖЕЊЕ
Нурдор је транспарентно удружење. То нам даје могућност да говоримо гласно. На нашем сајту не постоји шифра, свако може да види износ новца који је ушао и где је отишао. Таксативно. Имамо пуно прааво да тражимо и кажемо колико новца нам недостаје и за које активности, јер се резултати виде.

ПОСТИГНУТИ РЕЗУЛТАТИ
Преко триста милиона динара уложено је у опремање дечјих хематоонколошких одељења. Реновирали смо седам играоница на одељењима, укључено је више од хиљаду волонтера. Пружена је помоћ преко 1.500 породица. Имамо више од седам кампова годишње зато што смо 2012. године променили Закон о боловању, који је омогућио свакој породици право на рехабилитацију о трошку државе. Били смо свесни да је важна ресоцијализација, поновно враћање у животне токове. Некада је родитељ имао право на шест месеци боловања са 65% плате, а сада родитељи док год су им деца на лечењу имају 100% плаћено боловање.