Премијера у Шабачком позоришту
Игре богова
Стари Рим. Један глумац. Политика која би да се игра позоришта. Уметник храбри критичар, или марионета? Питање је старо колико и сама сцена, а историја наставља да се понавља
У Шабачком позоришту премијерно ће бити изведене "Игре богова“ (раскршће Порфирија глумца)'' у четвртак, 20. фебруара од 20 часова. Нова представа је увод у обележавање 18 година постојања и рада Сцене „Маска“.
Шта је спасење? Живети или умрети? Да би се спасили од једне, овоземаљске казне, урадићемо нешто за шта ћемо бити кажњени, можда још гором казном.
-Игре Богова, како смо сами дали назив представи, бави се питањем политичке злоупотребе уметности у сврху манипулације над народом. Ова истинита прича о глумцу Порфирију, који је одбио да се повинује политичкој моћи и зато био осуђен на смрт одсецањем главе, датира још из старог Рима. Но, шта је са данашњицом? Да ли и даље живимо у ери „одсецања главе“ за сваки наш покушај борбе против неправде или смо од борбе одустали? Јединог Бога смо одавно напустили, старе богове заменили новим богићима, а на глумцима је остало да све те преврате одиграју... или да, по наређењу, само забаве светину, каже Давид Алић, режисер и сценограф представе.
Сваки човек у себи носи стваралачко начело, од самог почетка и не треба да закопава свој таленат и нема право да се према њему односи као према свом власништву.
-Ово треба да памтимо ако желимо да останемо на нивоу захтева који се постављају уметнику. Уметник треба да служи не обраћајући пажњу ни на кога и ни на шта, без обзира на различите укусе, интересе, претензије. Уметник је глас народа, чак и када он то громогласно пориче истиче Иван Томашевић, глумац и аутор текста.
-Рад уметника је истинит када је сагласан његовој уметности. Нажалост, живимо у времену и друштву у коме постоји више истина па се човек запита да ли је сам са собом у сагласју. У таквом друштву уметност је осуђена да умре. Кад власт покуша да диктира уметницима шта и како треба да раде, уметност се преобрази у стереотип или дегенерише у безвредну и срамотну врсту занатства, или потпуно нестане. Уосталом то је наша судбина: глумац је... птица, канаринац, глумац-канаринац, још се и римује... живимо док из кавеза певамо о слободи, а кад нас пусте из кавеза... ми смо изгубљени, слобода нас убије. На крају, како год окренеш ми смо кажњени. Према томе знамо на чему смо, само учинимо да то “спасење” што је могуће више одложимо. Ипак, ми смо ту да и од тога направимо уметност. Наш задатак је да од свега правимо уметност. Не иди тамо куда те пут нанесе, иди тамо где нема пута и остави за собом траг. Иди за оним што волиш. Не питај за чим трагају “они” напољу. Питај се шта носиш у себи. Не следи своје интересе, који се мењају, већ оно што јеси и што волиш, што неће и не треба да се мења. Нека се ватра беса у твојој глави пресели у твоје срце као ватра вере и љубави.
Текст: Иван Томашевић. Режија и сценографија: Давид Алић. Костими: Селена Томашевић. Композитор: Горан Љубанић.
Играју Иван и Анета Томашевић и Душан Симић.
Шта је спасење? Живети или умрети? Да би се спасили од једне, овоземаљске казне, урадићемо нешто за шта ћемо бити кажњени, можда још гором казном.
-Игре Богова, како смо сами дали назив представи, бави се питањем политичке злоупотребе уметности у сврху манипулације над народом. Ова истинита прича о глумцу Порфирију, који је одбио да се повинује политичкој моћи и зато био осуђен на смрт одсецањем главе, датира још из старог Рима. Но, шта је са данашњицом? Да ли и даље живимо у ери „одсецања главе“ за сваки наш покушај борбе против неправде или смо од борбе одустали? Јединог Бога смо одавно напустили, старе богове заменили новим богићима, а на глумцима је остало да све те преврате одиграју... или да, по наређењу, само забаве светину, каже Давид Алић, режисер и сценограф представе.
Сваки човек у себи носи стваралачко начело, од самог почетка и не треба да закопава свој таленат и нема право да се према њему односи као према свом власништву.
-Ово треба да памтимо ако желимо да останемо на нивоу захтева који се постављају уметнику. Уметник треба да служи не обраћајући пажњу ни на кога и ни на шта, без обзира на различите укусе, интересе, претензије. Уметник је глас народа, чак и када он то громогласно пориче истиче Иван Томашевић, глумац и аутор текста.
-Рад уметника је истинит када је сагласан његовој уметности. Нажалост, живимо у времену и друштву у коме постоји више истина па се човек запита да ли је сам са собом у сагласју. У таквом друштву уметност је осуђена да умре. Кад власт покуша да диктира уметницима шта и како треба да раде, уметност се преобрази у стереотип или дегенерише у безвредну и срамотну врсту занатства, или потпуно нестане. Уосталом то је наша судбина: глумац је... птица, канаринац, глумац-канаринац, још се и римује... живимо док из кавеза певамо о слободи, а кад нас пусте из кавеза... ми смо изгубљени, слобода нас убије. На крају, како год окренеш ми смо кажњени. Према томе знамо на чему смо, само учинимо да то “спасење” што је могуће више одложимо. Ипак, ми смо ту да и од тога направимо уметност. Наш задатак је да од свега правимо уметност. Не иди тамо куда те пут нанесе, иди тамо где нема пута и остави за собом траг. Иди за оним што волиш. Не питај за чим трагају “они” напољу. Питај се шта носиш у себи. Не следи своје интересе, који се мењају, већ оно што јеси и што волиш, што неће и не треба да се мења. Нека се ватра беса у твојој глави пресели у твоје срце као ватра вере и љубави.
Текст: Иван Томашевић. Режија и сценографија: Давид Алић. Костими: Селена Томашевић. Композитор: Горан Љубанић.
Играју Иван и Анета Томашевић и Душан Симић.
М. Ж.
Најновији број
18. април 2024.
