КРИВИНА У ОГЛЕДАЛУ
Напад Старе Пазове на Шабац
Пошто је стављена тачка на причу око изласка на локалне изборе у Шапцу, можда је време да се вратимо на неке ситнице из наших живота које су више него заниљиве.
Ево на пример ово о којој хоћу да пишем. Знате, не греше они који кажу да је и новинарски посао, попут рударског, има хлаб са седам кора. Петак, који смо још у школи звали мала субота, није дан када се треба много напрезати и умарати. У инат Прворођеном, не треба радити. Треба искористити лепо време и шетати, попити кафу, забележити неки абер, можда га и објавити. Али, није увек тако. У наш град прошлог петка, ваљало је испратити посету француског амбасадора његове екселенције Жан Луј Фалкони. Локација за давање изјава је била Тврђава на Старом граду. Колима да идеш, глупо је, јер из насеља Баре ако изађеш са аутомобилом губиш паркинг наредних недељу дана. Наручим такси и кренем, кад оно, шипак. Даље од пруге нећеш моћи. Радови. Ништа, шта ћу, морам даље пешице. Обрадовао се мој службени телефон марке Вико, јер ће коначно бројати мало кораке.
Некако сам успео да дођем до Тврђаве, знатно касније него што сам планирао, али на време. Када смо се наместили за изјаве, његова екселенција амбасадор и градоначелник Шапца Небојша Зеленовић кренуше да дају изјаве. Брзо су завршили, а онда се једна колегиница, први пут виђена код нас, постави питање о бојкоту које је прочитала са екрана свог мобилног телефона. Џаба се девојка из протокола трудила да скрене пажњу да није планирано постављање питања. Поставила она питање, а градоначелник је, спреман на одговор, ипак приупита са које су телевизије, јер је очигледно и њему била непозната екипа.
- Ми смо са телевизије из Старе Пазове - одговори колегиница.
Вероватно тог дана екипа са телевизије Стара Пазова није имала шта да ради и договорено је да се прошетају ту, иза ћошка, неких 60 километара, и да поставе питање градоначелнику Шапца. Не знам како бих реаговао, али градоначелник је стрпљиво одговарао на све њена питања. Друго питање, такође прочитано са телефона гласило је, да парафразирам - Ваш процес пред Апелационим судом је застарео, тачка. Хтедох да кажем младој колегиници да питање углавном на крају реченице треба да има знак питања. Када су моје генерације училе новинарство, стари уреднички вукови су нас учили како се поставља питање, да питање треба да буде питање, а не констатација. Једна од првих лекција била је и да никада питање не поченемо са - да ли можете да на одговорите..., јер одговор може да буде - не могу. Али, није то тема.
У неким другим ситуацијама, одавно бих отишао, али ме је знатижеља држала и даље на Старом граду. Уследило је и треће питање са мобилног телефона. Верујте, није лако запамтити три питања, нарочито ако нису ваша, ако вам их је неко други саставио. Треба то научити. Овако је лакше, запишете и цепате. Елем, треће питање се односило на неку причу о сину Милета Филиповића. Нешто је Информер писао о томе, чини ми се, а када они нешто напишу, онда нема зезања са тиме нарочито у Старој Пазови.
Живо ме занима колико је грађанима Старе Пазове занимљив син Милета Филиповића. Вероватно да добар део грађана Старе Пазове ни не зна како се зове градоначелник Шапца. Нисам проверавао да ли је колегиница било шта од тих одговора на питања са мобилног телефона и објавила, нисам толико залудан. То је, међутим, доказ правог новинарског, старопазовачког, истраживања.
Замишљам како мене директор и глодурка шаљу у Стару Пазову да поставим неко питање председнику Општине Ђорђу Радиновићу, званом Џокеј (име сам морао да пронађем на Гуглу, извињавам се). На том истом Гуглу сам нашао текст из Блица који говори о томе да је Џокеј неколико пута био осуђиван на мање затворске казне, од три месеца до три године, што због кривичног дела тешке крађе, што због нормалне крађе, што због кривичног дела - тешко дело против безбедности саобраћаја. Приликом једног претреса његове куће, полиција му је запленила - камион-цистерну, цистерну, пумпу марке “хонда”, три пластична црева за пумпу и мобилни телефон. Приведен је и саслушан, а после спроведене истраге подигнута је оптужница за - кријумчарење. Он је, на пример, 5. децембра 2010. године осуђен од Основног суда у Сремској Митровици на завор у трајању од 3 месеца због насилничког понашања на спортској приредби.
Диван неки човек тај Џокеј. За себе каже да се „истиче својом аутентичношћу и активизмом“. Један је од оснивача тада водећих опозиционих странака у Србији, да би за двадесет година бављења политиком „сазрео у озбиљног друштвеног делатника, коме је интерес народа изнад свега и кога познаје читав Срем“.
Можда моји надређени прихвате мој предлог да питања за Џокеја, ипак, пошаљем путем мобилног телефона колегиници. Ем је навикла да их чита са екране, ем ко ће да се клацка 120 километара „туретур“.
Ево на пример ово о којој хоћу да пишем. Знате, не греше они који кажу да је и новинарски посао, попут рударског, има хлаб са седам кора. Петак, који смо још у школи звали мала субота, није дан када се треба много напрезати и умарати. У инат Прворођеном, не треба радити. Треба искористити лепо време и шетати, попити кафу, забележити неки абер, можда га и објавити. Али, није увек тако. У наш град прошлог петка, ваљало је испратити посету француског амбасадора његове екселенције Жан Луј Фалкони. Локација за давање изјава је била Тврђава на Старом граду. Колима да идеш, глупо је, јер из насеља Баре ако изађеш са аутомобилом губиш паркинг наредних недељу дана. Наручим такси и кренем, кад оно, шипак. Даље од пруге нећеш моћи. Радови. Ништа, шта ћу, морам даље пешице. Обрадовао се мој службени телефон марке Вико, јер ће коначно бројати мало кораке.
Некако сам успео да дођем до Тврђаве, знатно касније него што сам планирао, али на време. Када смо се наместили за изјаве, његова екселенција амбасадор и градоначелник Шапца Небојша Зеленовић кренуше да дају изјаве. Брзо су завршили, а онда се једна колегиница, први пут виђена код нас, постави питање о бојкоту које је прочитала са екрана свог мобилног телефона. Џаба се девојка из протокола трудила да скрене пажњу да није планирано постављање питања. Поставила она питање, а градоначелник је, спреман на одговор, ипак приупита са које су телевизије, јер је очигледно и њему била непозната екипа.
- Ми смо са телевизије из Старе Пазове - одговори колегиница.
Вероватно тог дана екипа са телевизије Стара Пазова није имала шта да ради и договорено је да се прошетају ту, иза ћошка, неких 60 километара, и да поставе питање градоначелнику Шапца. Не знам како бих реаговао, али градоначелник је стрпљиво одговарао на све њена питања. Друго питање, такође прочитано са телефона гласило је, да парафразирам - Ваш процес пред Апелационим судом је застарео, тачка. Хтедох да кажем младој колегиници да питање углавном на крају реченице треба да има знак питања. Када су моје генерације училе новинарство, стари уреднички вукови су нас учили како се поставља питање, да питање треба да буде питање, а не констатација. Једна од првих лекција била је и да никада питање не поченемо са - да ли можете да на одговорите..., јер одговор може да буде - не могу. Али, није то тема.
У неким другим ситуацијама, одавно бих отишао, али ме је знатижеља држала и даље на Старом граду. Уследило је и треће питање са мобилног телефона. Верујте, није лако запамтити три питања, нарочито ако нису ваша, ако вам их је неко други саставио. Треба то научити. Овако је лакше, запишете и цепате. Елем, треће питање се односило на неку причу о сину Милета Филиповића. Нешто је Информер писао о томе, чини ми се, а када они нешто напишу, онда нема зезања са тиме нарочито у Старој Пазови.
Живо ме занима колико је грађанима Старе Пазове занимљив син Милета Филиповића. Вероватно да добар део грађана Старе Пазове ни не зна како се зове градоначелник Шапца. Нисам проверавао да ли је колегиница било шта од тих одговора на питања са мобилног телефона и објавила, нисам толико залудан. То је, међутим, доказ правог новинарског, старопазовачког, истраживања.
Замишљам како мене директор и глодурка шаљу у Стару Пазову да поставим неко питање председнику Општине Ђорђу Радиновићу, званом Џокеј (име сам морао да пронађем на Гуглу, извињавам се). На том истом Гуглу сам нашао текст из Блица који говори о томе да је Џокеј неколико пута био осуђиван на мање затворске казне, од три месеца до три године, што због кривичног дела тешке крађе, што због нормалне крађе, што због кривичног дела - тешко дело против безбедности саобраћаја. Приликом једног претреса његове куће, полиција му је запленила - камион-цистерну, цистерну, пумпу марке “хонда”, три пластична црева за пумпу и мобилни телефон. Приведен је и саслушан, а после спроведене истраге подигнута је оптужница за - кријумчарење. Он је, на пример, 5. децембра 2010. године осуђен од Основног суда у Сремској Митровици на завор у трајању од 3 месеца због насилничког понашања на спортској приредби.
Диван неки човек тај Џокеј. За себе каже да се „истиче својом аутентичношћу и активизмом“. Један је од оснивача тада водећих опозиционих странака у Србији, да би за двадесет година бављења политиком „сазрео у озбиљног друштвеног делатника, коме је интерес народа изнад свега и кога познаје читав Срем“.
Можда моји надређени прихвате мој предлог да питања за Џокеја, ипак, пошаљем путем мобилног телефона колегиници. Ем је навикла да их чита са екране, ем ко ће да се клацка 120 километара „туретур“.
Н. К.
Најновији број
18. април 2024.
