Инфо

27. фебруар 2020.27. феб 2020.
Нема смисла без промисла
НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ: У ЦРНОЈ ГОРИ ОДВИЈА СЕ ДРАМА БИБЛИЈСКИХ РАЗМЕРА

Нема смисла без промисла

Промисао је пронашао повод да се покаже унутрашња снага једног народа, његове духовне обнове и хришћанског етоса. Усправила се Црна Гора до неба. Постала Пијемонт хришћанског света. Озарила оптимизмом спарушена срца милиона хришћана широм света. У фаустовском квазивремену, када се за тридесет сребрника продају душа и тело ђаволу, један мали народ одлучно и без посртања у гласу узвраћа изазовима епохе: Не дамо светиње!
Догађаји у Црној Гори окупирају пажњу Срба у региону и широм света а надреалне слике свештених литија и масовних окупљања око храмова и на градским трговима, изазивају неверицу. Разговарали смо са протођаконом др Љубомиром Ранковићем.
Како би сте као свештеник, који верујем прати ова збивања, одговорили на горуће питање – Шта се то збива у „српској Спарти?“
– У Црној Гори одвија се драма библијских размера, небивала у новијој историји модерне Европе и света. Наше очи навикле су да виде милионске митинге и демонстрације, сцене „масовки“ на концертима и утакмицама... Овде је у питању нешто сасвим друго. Подигао се народ на одбрану последње линије свог личног и саборног сопства и индетитета, са јасном заветном поруком борбе: Не дамо светиње! Библијски пророк Исаија пише у својој књизи: „Земља на путу ка мору... и народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија“. У послератној Југославији, Црна Гора била је у верском погледу библијска Содома и Гомора хришћанског света. Планетарно поприште богоборства и атеизма. Данас је чудом Божјим постала Таворска Гора обасјана светлошћу преображења Христовог.
Говорите јеванђеоским језиком о Цркви Нових Дана. С обзиром да живимо и у материјалној реалности, реците нешто о проблемима цркве у нашем времену, конкретно, о закону који регулише правни положај верских заједница у Црној Гори?
– У праву сте. Али, надреална и метафизичка димензија феномена о коме говоримо потисла је у сенку егзактну реалност која се одвија пред нашим очима. Ако бих говорио другачије, то би било исто као када би се историчар и политиколог, теолог или социолог, анализирајући феномен масовног изласка десетине хиљада јеврејске деце да дочекају Христа у Јерусалиму, нашироко бавио, речено језиком Ђорђа Балашевића, „белегу на левој копити“ магарета на коме је Христос јахао. Рекао бих, нема поимања и разумевања смисла без Промисла. Промисао је пронашао повод да се покаже унутрашња снага једног народа, његове духовне обнове и хришћанског етоса. Усправила се Црна Гора до неба. Постала Пијемонт хришћанског света. Озарила оптимизмом спарушена срца милиона хришћана широм света. У фаустовском квазивремену, када се за тридесет сребрника продају душа и тело ђаволу, један мали народ одлучно и без посртања у гласу узвраћа изазовима епохе: Не дамо светиње!
Вратимо се „огњеној тачки“ проблема, изгласаном закону који је узрок и последица свега о чему причамо. Какав је Ваш коментар тог правног акта?
– Изгласани закон у скупштини Црне Горе представља грубо кршење свих међународних стандарда. То је најконтроверзнији закон који је још од пада берлинског зида донет у једној (пост)комунистичкој земљи. Најспорније одредбе закона су оне којима се предвиђа да, уколико верске заједнице не могу да докажу власништво над имовином која је у њиховом поседу од пре 1918. године, када је Краљевина Црна Гора ушла у састав нове државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, та имовина мора бити подржављена. Највише имовине има најзаступљенија верска заједница у Црној Гори – Српска православна црква (СПЦ) односно њена Митрополија Црногорско-приморска, а доказивање власништва би за њу била скоро недостижна мисија. Творци новог „закона“ тврде да су цркве и манастире подизали и обнављали црногорски владари и држава, док правни тим Митрополије СПЦ истиче низ примера, како су разни државници зидали цркве у Србији, али и у Француској, Немачкој, Италији или Великој Британији, па та имовина и даље припада верским заједницама, а не држави.
Упркос тврдњама представника црногорског режима да је Венецијанска комисија подржала Предлог закона о верским слободама и правном статусу верских заједница, ситуација је у битној мери другачија. Какав је став европских институција када је реч о „Миловом закону“?
- Без обзира на било чија религиозна или атеистичка осећања, тешко је је одупрети се утиску да се овим законом урушава један од основних стубова европског законодавства у погледу људских права – право на имовину и њено неометано коришћење. Спорни закон дуго је припреман. Венецијанска комисија је 2015. године изнела низ критика, после чега је нацрт повучен. У мају 2019. године послат је нови предлог закона Венецијанској комисији, која је похвалила измене, али и препоручила да се пре усвајања консултују и верске заједнице. Правни савет Митрополије доставио је своје примедбе на чак 102 стране. Влада Црне Горе није одговорила ни на једну од достављених примедби. Осим тога, примедбе су на енглеском језику достављене релевантним међународним адресама, као и посланицима у посланичким клубовима Скупштине Црне Горе. У овом случају ради се о једином закону из области људских права и слобода у чијој припреми нису учествовали представници Цркве, верских заједница и других заинтересованих страна, експерата и невладиног сектора, тј. сви су били лишени права које им припада и на тај начин дискриминисани. Из тог разлога, може се констатовати да је овај закон, заправо, једнострани, унилатерални текст Владе Црне Горе.
Почетком јануара огласио се Свети архијерејски синод, који је закон о слободи веросиповести оценио као „антидемократски и антицивилизацијски“ и дао пуну подршку народу и клиру у Црној Гори?
– Тако је. За два месеца биће редовно заседање Светог Архијерејског Сабора и „црквена пуноћа“ пружиће, несумњиво, пуну подршку своме народу у древној Зети. Перманентно је Свети синод у контакту са свим православним и хришћанским црквама, које подржавају праведну борбу православља у Црној Гори, и залажу се, ангажовањем у међународној заједници, да спорни закон буде повучен у Скупштини.
Каква су ваша предвиђања и очекивања по питању будућности православне цркве у Црној Гори? Уздате ли се у „интервенцију“ европских институција које се баве људским правима и слободама?
– Ово што се догодило до сада и што се данас догађа у православном народу Црне Горе, у позитивном контексту надмашило је сва моја очекивања. Православље је показало своју снагу. Црква је већ победник. Јер Црква су Бог и народ. Бог и народ су непобедиви и вечни, државе су пролазне. Пред нашим очима, на отвореној сцени, показала се истинитост и снага Његошеве лозинке: Нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке. Православни народ Црне Горе победио је сатански „дух самопорицања“ себе и својих вредности. Тај разорни вирус српским етосом шири опскурна групица „најмљених интелектуалаца“, инсталираних у српској престоници за коју је Јован Дучић рекао да је „стециште цинцарске буржоазије и сељачке демагогије, две кобне супротности сна и величине“.
А Европа?
- Што се Европе тиче, увек сам „неверни Тома“. Познато је како је Достојевски, чијем срцу је Европа била блиска, резигнирано писао и говорио о Европи. Наша Шапчанка Јела Спиридоновић Савић, уз Исидору једна од најумнијих Српкиња, европски ђак и студент, записала је о Европи горке речи: „Европа је понизна измећарка власти и новца; горда тиранка према слабима, која не мари за туђе животе, за туђе муке, за туђу слободу...“ Моју сумњу поткрепићу и запечатити поруком индијског мудраца и песника, највеће планетарне харизме последњих векова, нобеловца Рабиндраната Тагоре: „Европска цивилазација је машина дробилица. Она прождире народе које осваја. Истребљује и уништава расе што ометају њен освајачки ход. То је људождерска цивилизација; угњетава слабе и богати се на њихову штету. Свагда сеје зависти, мржње и пред собом ствара пустош. То је цивилизација научна, а не хумана. Њена снага је у усредсређености свих сила ка једноме циљу: Обогатити се! Ми пророкујемо без оклевања: То неће трајати вечно!“

ОПОМЕНА ПРВОГ УЧИТЕЉА
Не дамо светиње. Ове речи су богослужбени и литургијски возглас из душе, срца и „главе цијела народа“, снажни духовни јек и одјек. Тим речима проговарају деца; оне одјекују трговима и улицама урбаних насеља и градова, њоме јече горе и планине од Ловћена до Дурмитора; она је последње завештање, уморних од живота старица и стараца у часу опроштаја... Јер знају сви у земљи Светог Василија Острошког, Петра Цетињског, Његоша, Марка Миљанова... да ако дају светиње, не остаје ништа! Осим вечног жига срамоте на имену и образу. Зна православни народ Црне Горе за драматичну опомену Првог Учитеља наше вере у Беседи на Гори, када је у часу херојског поноса, и дубоке вере у своју реч и дело, поручио својим следбеницима: „Не дајте светиње псима, јер окренувши растргнуће вас“.
М.Ф.

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa