ЏЕНЕРИКА НАПУПЕЛА А ЗИМА ПОСУСТАЛА

У сећању које предањем сеже пар векова у прошлост тако је зборио старији народ а и сад за снегова и до два метра а сада у идили сличној пролећу. Тек и тад и сад уз времешна стабла и у шљивицима стара џенерика напупила да се чини да ће обиље цветова да пукне. А опет веле да је зима посустала иако јој не треба веровати .
Никад јој се није ни веровало а стара џенарика која дрема у бабовом шљивику памти и снегове и ашик младе којима ни месец сведок ноћи није сметао. Тада је, веле, ноћ имала бурнији живот од дана за разику од текућих нам дана. Тек пажњу привлачи подсећање да је некада уз времешни грм или пак шљивик џенарика помаљала свој род који је опет био прва посластица коју воће дарује. Некада било...
Из дана у дан пролећа које се помаља из даљине и цватовима џенарике скреће пажњу и уз прометни пут до Тамнаве куда се опет воловском запрегом ишло пут вароши по дивку гас да лампе и фењери не утихну у дугима ноћима џенарика уцвала ко грозд. Ту је стазом грабљивица и кршни делија Данило ишао под џенарику руменој Љубици која му изроди три сина ко три јаблана и ћер која не дочека удају. Управо јој зимска ноћ и љубомора сина кулака угаси вазда насмејане очи. Беше то неко друго време. Или није али о том потом... Сада у страху од народне да зелен Божић даје бели Ускрс приче теку већ како коме одговара. Једни веле да ће снега бити ихај док други помињу цват воћа који ће забелети брегове. Колико људи толико ћуди.
Ново време носи своје бреме уз тврдњу времешних да се ово лакше да носити док реалнији уз смешак само додају да је туђа мука увек лакша. А на помен ашиковања, веридби и свадби тек одважни и у причу хоће. Неки тврде би али немају против кога док други погледају на телефоне и преписке и ту џенарика губи битку а ускоро веле ни ње неће бити.
И како онда подсећати младе да је ту под времешном џенариком и вршај теко на гумну са безброј младих и уз песму данима а уз богат род пило се и за договорена гледања куће али и веридбе а о свадби се причало месецима. Кићене чезе и фијакери и обиље и ића и пића па до првих петлова данима.
Знатижељни би да питају ко је то посустао и где води стаза којом идемо а очигледно не иде испод џенарике која памти више од томова књига. Где се то упутио живот и зашто нас снегови обилазе у широком луку како сељани воле рећи. И где се дедоше делије у обиљу потенцијалних млади у ери када берићет значи све и зашто само сиротиња не страхује од деце и њихове граје. Мудрији појашњавају да се уз џенарику рађало, живело и понеко и душу испустио. Заливана и водом и вином и ракијом и брана узелена кад веле више вреди. И младост се узелена конзумирала, да будемо савремени, и трајала ко сочена млада до чувених и сребрних и златних свадби. Истина за њих се тада и није знало али мода ко мода.
Сада је спектакл за себе свадба толиког трајања и бројних потомака. Негде на Влашићу и сада окупи се бројна родбина испод једне стрехе гајена да слави живот. Окупи их једна старина а дружење траје од јутра до сутра. И попут речене џенарике добрим рађа и рано, да не поверујете.
И она са почетка приче родиће обилно јер као по правилу избегне и мразеве и којекакве ветрове. Или што би неко реко младо се лако повија. Сада пак иде у другу крајност а опет веле крто се лако ломи. И тако ако смо за трен појаснили колико је напупело и ко је посустао има наде да се опет слави и џенарика и праве зиме и пролећа али и род којим се помало заборављено време дичило.