КРИВИНА У ОГЛЕДАЛУ
То се побеђује!
Када се набрајају све могуће знане и незнане знаменитости Шапца, некако се увек заборави једна која је у данашње време можда и највећа. Ради се о Гоблинима.
Са пуним плућима и поносом у гласу говоримо о томе да су Гоблини највећи, најбољи живи панк бенд на простору некадашње Југославије. Ту чињеницу никако не бисмо смели да не заборавимо када говоримо о првом клавиру, првом прозорском окну, првој апотеци, првој позоришној представи. Људи, Шабац има – ГОБЛИНЕ!
Имати Гоблине као своје, то је данас непроцењиво. Њихова музика, енергија, текстови, поруке, ванвременска су категорија. Да су нека друга времена Голуб и другари би сигурно били најпопуларнији бенд који би изазивао хистерију где год да се појави. Овако Даре, Цеце, Жике, Лукаси и остала менажерија затупљују српску омладину. Гоблини данас представљају Србију какву бисмо волели да имамо. Србију у којој шунд и кич не могу да победе оно што представља цивилизацијски искорак у односу на цели свет.
Минуле суботе у Шапцу су се поново састале две Србије. Једна је она која је до последњег слободног квадратног центиметара испунила пивницу Флојд у којој су свирали Гоблини и она друга која се окупила на промоцији књиге човека који је у Хагу осуђен за злочине против човечности - Војислава Шешеља. Ради се о књизи „У Сребреници није било геноцида“. Стално живимо у судару те две Србије. Србије нормалности и Србије која пати због тога што верује да је мало крви проливено у ратовима на екс југословенском простору. И нема сумње где је већина. То се види из авиона, јер је нормалност поражена и унижена. Србија живи живот који је настао испод радикалског шињела и ту нема простора за за неки рок и панк.
Енергија и вера, коју су нам Гоблини пружили то вече, међутим, немерљива је у односу на свакаква зла која су нас сустигла и која ће нам се тек натакнути на леђа. Два сата чврсте свирке нам даје дозу самопоуздања које је нешто на шта друга страна не рачуна. Нема те Шешељеве реченице која може такву врсту решености да изазове као један стих из било које песме Гоблина. Рекли бисмо - на срећу.
И Гоблини су свесни тренутка у којем свирају. Не глуме незаинтересованост, лажну несврстаност. И те како су заинтересовани, не само за судбину своје земље, већ и свог града. Јасна је њихова порука која је изговорена у неколико наврата између песама. Та порука је нечујна само онима који не желе да је чују, али таквих вероватно и нема на њиховим наступима. Просто је незамисливо да неко ко, на пример, гласа и ради за Српску напредну странку може да слуша Голуба и екипу и да, како би рекао један од предводника напредњачке идеје у нашем граду, „громогузним аплаузом“ поздрави поруке које говоре о „хуљама и сељачинама“.
Када постоји тако очигледна могућност избора између Гоблина и радикалског шињела, потез се чини скоро па известан, нормалан, али на жалост, то није случај код Срба. Без обзира на стварно стање ставри, наши грађани више верују у оно што чују него у оно што виде и осете на додир. Неко се потрудио, најпре, да не могу да виде ништа сем онога што им се рече, а после одређеног времена таквог казивања, џаба им и да виде, јер је моћ онога ко прича убедљивија од онога што око види.
Захваљујући том радикалском шињелу, ми смо данас ту где јесмо. Зато што верујемо ушима, а не очима, дуго ћемо осећати последице тог златног доба које нам је сервирано. Један концерт Гоблина није довољан, то је јасно, али враћа веру и наду. Показује да је истина на нашој страни, да панк није мртав, да је ту и да јасно назива ствари правим именом. Битно је бити другачији од већине, нарочито у данашњој Србији. То показује да смо живи, да смо нормални. Да не продајемо задњицу за малу синекуру. Што је најважније, то је доказ да ће једног дана све ово да буде јуче и да нормална Србија има шансу да преживи.
Голуб и другари у једној, мени посебно драгој и инспиративној, песми поручује:
„То од чега бежиш ти,То се не лечи,То се ПОБЕЂУЈЕ“
Какав год био контекст ове песме, а не значи да оригинално има икакаве везе са стањем у Србији, све је јасно. Долази тренутак када ће „ово“ морати да се победи. Не ова власт, већ овај систем који не може да се лечи и који нас десетинама година дави, мучи и убија. ТО СЕ НЕ ЛЕЧИ. Нема лекова који то могу да залече. Не постоје мелени који могу ове ране да опораве. ТО СЕ ПОБЕЂУЈЕ, јер мора да се роди нешто ново како би имало шансу да буде здраво за све генерације које су пред нама.
Са пуним плућима и поносом у гласу говоримо о томе да су Гоблини највећи, најбољи живи панк бенд на простору некадашње Југославије. Ту чињеницу никако не бисмо смели да не заборавимо када говоримо о првом клавиру, првом прозорском окну, првој апотеци, првој позоришној представи. Људи, Шабац има – ГОБЛИНЕ!
Имати Гоблине као своје, то је данас непроцењиво. Њихова музика, енергија, текстови, поруке, ванвременска су категорија. Да су нека друга времена Голуб и другари би сигурно били најпопуларнији бенд који би изазивао хистерију где год да се појави. Овако Даре, Цеце, Жике, Лукаси и остала менажерија затупљују српску омладину. Гоблини данас представљају Србију какву бисмо волели да имамо. Србију у којој шунд и кич не могу да победе оно што представља цивилизацијски искорак у односу на цели свет.
Минуле суботе у Шапцу су се поново састале две Србије. Једна је она која је до последњег слободног квадратног центиметара испунила пивницу Флојд у којој су свирали Гоблини и она друга која се окупила на промоцији књиге човека који је у Хагу осуђен за злочине против човечности - Војислава Шешеља. Ради се о књизи „У Сребреници није било геноцида“. Стално живимо у судару те две Србије. Србије нормалности и Србије која пати због тога што верује да је мало крви проливено у ратовима на екс југословенском простору. И нема сумње где је већина. То се види из авиона, јер је нормалност поражена и унижена. Србија живи живот који је настао испод радикалског шињела и ту нема простора за за неки рок и панк.
Енергија и вера, коју су нам Гоблини пружили то вече, међутим, немерљива је у односу на свакаква зла која су нас сустигла и која ће нам се тек натакнути на леђа. Два сата чврсте свирке нам даје дозу самопоуздања које је нешто на шта друга страна не рачуна. Нема те Шешељеве реченице која може такву врсту решености да изазове као један стих из било које песме Гоблина. Рекли бисмо - на срећу.
И Гоблини су свесни тренутка у којем свирају. Не глуме незаинтересованост, лажну несврстаност. И те како су заинтересовани, не само за судбину своје земље, већ и свог града. Јасна је њихова порука која је изговорена у неколико наврата између песама. Та порука је нечујна само онима који не желе да је чују, али таквих вероватно и нема на њиховим наступима. Просто је незамисливо да неко ко, на пример, гласа и ради за Српску напредну странку може да слуша Голуба и екипу и да, како би рекао један од предводника напредњачке идеје у нашем граду, „громогузним аплаузом“ поздрави поруке које говоре о „хуљама и сељачинама“.
Када постоји тако очигледна могућност избора између Гоблина и радикалског шињела, потез се чини скоро па известан, нормалан, али на жалост, то није случај код Срба. Без обзира на стварно стање ставри, наши грађани више верују у оно што чују него у оно што виде и осете на додир. Неко се потрудио, најпре, да не могу да виде ништа сем онога што им се рече, а после одређеног времена таквог казивања, џаба им и да виде, јер је моћ онога ко прича убедљивија од онога што око види.
Захваљујући том радикалском шињелу, ми смо данас ту где јесмо. Зато што верујемо ушима, а не очима, дуго ћемо осећати последице тог златног доба које нам је сервирано. Један концерт Гоблина није довољан, то је јасно, али враћа веру и наду. Показује да је истина на нашој страни, да панк није мртав, да је ту и да јасно назива ствари правим именом. Битно је бити другачији од већине, нарочито у данашњој Србији. То показује да смо живи, да смо нормални. Да не продајемо задњицу за малу синекуру. Што је најважније, то је доказ да ће једног дана све ово да буде јуче и да нормална Србија има шансу да преживи.
Голуб и другари у једној, мени посебно драгој и инспиративној, песми поручује:
„То од чега бежиш ти,То се не лечи,То се ПОБЕЂУЈЕ“
Какав год био контекст ове песме, а не значи да оригинално има икакаве везе са стањем у Србији, све је јасно. Долази тренутак када ће „ово“ морати да се победи. Не ова власт, већ овај систем који не може да се лечи и који нас десетинама година дави, мучи и убија. ТО СЕ НЕ ЛЕЧИ. Нема лекова који то могу да залече. Не постоје мелени који могу ове ране да опораве. ТО СЕ ПОБЕЂУЈЕ, јер мора да се роди нешто ново како би имало шансу да буде здраво за све генерације које су пред нама.
Н. К.
Најновији број
18. април 2024.
