Сцена „Маска“ - Игре богова
Раскршће живота
„Уметник треба да служи не обраћајући пажњу ни на кога и ни на шта, без обзира на различите укусе, интересе, претензије. Рад уметника је истинит када је сагласан његовој уметности.“
Спасење. Живот. Смрт. Глума, или игра живота. Да бисте избегли овоземаљску казну да ли сте спремни да жртвујете оно најважније, душу? Човек у себи носи стваралачку искру и суштински не би требало да свој таленат злоупотребљава зарад ситних личних добити. Не би требало то да ради, али..
Стари Рим и један глумац су на раскршћу. Стваралаштво је у служби политике, средство манипулације масама. А уметник? Храбри критичар, или марионета? Питање је старо колико и сама сцена, а историја има тенденцију да се понавља, или не?
Нова представа Сцене „Маска“, „Игре богова“ инспирисана је историјским догађајем из III века о глумцу Порфирију, који је одбио да се повинује политичкој моћи и због тога је био осуђен на смрт одсецањем главе. Порфирије покушава да остане доследан себи, позиву и сачува породицу не схватајући да тумачењем улога игра у најважнијем уметничком подухвату који не режира сам. Свет је позорница са унапред одређеним улогама, ако је протекло скоро два миленијума данашњица није другачија.
Премијерно извођење на Великој сцени Шабачког позоришта и бројна публика потврдили су значај и актуелност теме у времену када су стари богови постали део народног фолклора, митологије, а нови покушавају да се устоличе.
-Да ли и даље живимо у ери „одсецања главе“ за сваки наш покушај борбе против неправде или смо од борбе одустали? Јединог Бога смо одавно напустили, а на глумцима је остало да све те преврате одиграју... или да, по наређењу, само забаве светину- каже Давид Алић, режисер и сценограф представе.
Уметник је глас народа, чак и када он то громогласно пориче истиче Иван Томашевић, глумац и аутор текста „Игре богова“.
-Уметник треба да служи не обраћајући пажњу ни на кога и ни на шта, без обзира на различите укусе, интересе, претензије. Рад уметника је истинит када је сагласан његовој уметности. Нажалост, живимо у времену и друштву у коме постоји више истина па се човек запита да ли је сам са собом у сагласју.
Исконска уметност је често прогнана, осуђена на смрт и релативизована. Када властодршци покушају да стваралаштво прекроје и уреде по својој мери тада се оно преобрази у стереотип, дегенерише у безвредну врсту занатства, или потпуно нестане.
-Наш задатак је да од свега правимо уметност. Глумац је... птица, канаринац, глумац-канаринац, још се и римује... живимо док из кавеза певамо о слободи, а кад нас пусте из кавеза... ми смо изгубљени, слобода нас убије. На крају, како год окренеш ми смо кажњени. Према томе знамо на чему смо, само учинимо да то “спасење” што је могуће више одложимо. Ипак, ми смо ту да и од тога направимо уметност…
Стари Рим и један глумац су на раскршћу. Стваралаштво је у служби политике, средство манипулације масама. А уметник? Храбри критичар, или марионета? Питање је старо колико и сама сцена, а историја има тенденцију да се понавља, или не?
Нова представа Сцене „Маска“, „Игре богова“ инспирисана је историјским догађајем из III века о глумцу Порфирију, који је одбио да се повинује политичкој моћи и због тога је био осуђен на смрт одсецањем главе. Порфирије покушава да остане доследан себи, позиву и сачува породицу не схватајући да тумачењем улога игра у најважнијем уметничком подухвату који не режира сам. Свет је позорница са унапред одређеним улогама, ако је протекло скоро два миленијума данашњица није другачија.
Премијерно извођење на Великој сцени Шабачког позоришта и бројна публика потврдили су значај и актуелност теме у времену када су стари богови постали део народног фолклора, митологије, а нови покушавају да се устоличе.
-Да ли и даље живимо у ери „одсецања главе“ за сваки наш покушај борбе против неправде или смо од борбе одустали? Јединог Бога смо одавно напустили, а на глумцима је остало да све те преврате одиграју... или да, по наређењу, само забаве светину- каже Давид Алић, режисер и сценограф представе.
Уметник је глас народа, чак и када он то громогласно пориче истиче Иван Томашевић, глумац и аутор текста „Игре богова“.
-Уметник треба да служи не обраћајући пажњу ни на кога и ни на шта, без обзира на различите укусе, интересе, претензије. Рад уметника је истинит када је сагласан његовој уметности. Нажалост, живимо у времену и друштву у коме постоји више истина па се човек запита да ли је сам са собом у сагласју.
Исконска уметност је често прогнана, осуђена на смрт и релативизована. Када властодршци покушају да стваралаштво прекроје и уреде по својој мери тада се оно преобрази у стереотип, дегенерише у безвредну врсту занатства, или потпуно нестане.
-Наш задатак је да од свега правимо уметност. Глумац је... птица, канаринац, глумац-канаринац, још се и римује... живимо док из кавеза певамо о слободи, а кад нас пусте из кавеза... ми смо изгубљени, слобода нас убије. На крају, како год окренеш ми смо кажњени. Према томе знамо на чему смо, само учинимо да то “спасење” што је могуће више одложимо. Ипак, ми смо ту да и од тога направимо уметност…
Свети Порфирије Глумац
Свети Порфирије Глумац, светкује се 28. септембра и слава је глумаца, редитеља, драмских уметника. Порфирије је био глумац и незнабожац. Као такав пратио војводу Александријског на његовом путу у Кесарију. И једном, требало је да њих два глумца: Порфирије и један друг његов, исмеју хришћанску свету тајну крштења. Порфирије је представљао крштаваног, a друг његов епископа који крштава. Умотан у белу одору Порфирије током једног од извођења баш као што Библија препознаје као чудо - добио Христов благослов и осетио се хришћанином. После чина крштења ступио је у васељенску Цркву Христову. Након што је одбио наредбу војводе Александријског, да одбаци хришћанску веру, уследило је оно због чега је и до данас остао овековечен - одсекли су му главу и тако је прими свети венац мучеништва.
М. Ж.
Најновији број
18. април 2024.
