Има нека квака у нама

У Гласу Цркве недавно је промовисана књига „ПРОРОК Милош Милојевић“ Драгољуба Драга Мирковића, академика СКАНУ. Говорили су Владимир Митрић, новинар Вечерњих новости, протођакон др Љубомир Ранковић и аутор.
- У нашем српском националном посједу наћи ћемо заборављене и забрањене људе. Један од њих је научник, академик, историчар, родољуб, човјекољуб и војсковођа Милош Милојевић. У Београду је завршио Гимназију, а потом и правне науке. Као најбољег студента, држава га шаље на школовање у Русију. На Историјско-филозофском факултету у Москви, студирао је историјске и историјско-филозофске науке, а паралелно са тим и упоредну филозофију изумрлих словенских племена са политичком упоредном свјетском књижевношћу. На крају, студирао је права и све то је завршио за три године. Био је грандиозна, пророчка фигура. Оставио нам је огромно завештање, рекао је аутор.
Милош Милојевић, целог живота се борио за своје ставове, трагајући за истином о свом роду и отаџбини. Поред осталог, указује Мирковић, „није имао длаке на језику“. Убрзо је, после пораза наше војске на Ђунису, поручио краљу Милану Обреновићу: “Овај је рат Свети рат, али утолики несрећнији по нас што је овако стидно и жалосно вођен”. Краљ Милан је, да би га утишао, изјавио да је све што је Милојевић дао био велики допринос српској ствари, окитивши га ордењем, Таковским крстом првог реда и Златном медаљом за храброст. Али, „Милошу Милојевићу није било могуће запушити уста“.
Био је носилац и Таковског крста петог, четвртог, трећег и другог реда, Сребрне медаље за храброст, Златне медаље за ревносну службу 1878. године, Краљевског ордена Светога Саве, Споменице ратова 1876. и 1877-1878. године, Медаље црвеног крста, Краљевског ордена Белог орла, Ордена друштва Светога Саве и Ордена румунског крста.
Истражујући корене, написао је “Историју српског народа”, дело које је имало 4.500 страница. Његова књига “Одломци из историје Срба”, која је пре 120 година објављена у Београду, садржи мањи део од 400 страница. Његови ставови да су Срби пореклом из Индије и да постоји сродност између српског језика и санскрта, одмах су наишли на отпор ондашњих интелектуалаца.
Простор за дијалог
Протекле године, више од 140 српских академика потписало је петицију да се обустави објављивање дела Милоша Милојевића. У саопштењу се, између осталог, наводи: „У потпуности свесни изразито штетног деловања Удружења Милош С. Милојевић, осећамо одговорност и дужност да позовемо целокупну јавност... а пре свега Министарство културе и информисања које је само током ове године (2019) чак у два наврата финансијски подржало објављивање дела Милоша С. Милојевића... да заједно са стручњацима, јасно и одлучно стану на пут шарлатанском сејању његових чињенично неприхватљивих ставова који се из разлога научне методологије не могу никако рехабилитовати.“
- Ништа страшније нема од догматизма. По струци нисам историчар, нисам ни компетентан, него теолог који воли да чита. Међутим, оно што ме забрињава је да један део српске интелигенције, која је од сваке власти до сада фаворизована, има кобни дух самопорицања. Професор Мило Ломпар говори како ми сами себе поричемо и подривамо своје националне идентитетске темеље постојања. Ко смо ми, заправо? Каква је унутрашња квака у нашој свести? Говорећи у име одбране свога народа сматрам да је најмање што би требало учинити јесте да сучелимо мишљења, истакао је протођакон др Љубомир Ранковић.
Да би требало направити простор за дијалог, без острашћености (онолико колико је то Србима могуће), мишљења су и историчари са којима смо разговарали.
- О Милошу Милојевићу се и данас мало зна. А важно је да се о њему говори зато што је његово дело огромно. Требало би га проучавати и поштовати, мада не би требало дословно прихватити све што је рекао и написао. Нема разлога за говор мржње, него за разговор са доказима. Ко не прихвата његово мишљење може да га аргументовано критикује, али никако да забрањује дело. То су радили нацисти и комунисти. То нам, надам се, више није потребно, каже Раде Милојевић, дипломирани историчар.
Расветљавање
истине тек предстоји
Према речима кустоса Народног музеја у Шапцу, Бранислава Станковића, Милош Милојевић спада у најизузетније личности српског народа у 19. веку.
- Оно што га посебно одликује је чињеница да припада истинској елити својим деловањем у корист националних интереса српског народа. Оно што краси истинску елиту је спремност на жртву. Ако је неко био спреман да се жртвује за интерес српског народа, за његову слободу, то је засигурно био Милош Милојевић. Што се тиче њега као историчара, мислим да та прича није у потпуности испричана, као и многе друге приче које су везане за наш народ. Волео бих када би се формирали округли столови обе стране, када бисмо причали озбиљно на ту тему, којом се, нажалост, баве људи који нису по струци историчари. Они малобројни историчари или археолози, који су, условно речено, понекад на трагу Милоша Милојевића, наилазе на озбиљне отпоре академске заједнице, каже Станковић.
А шта је истина?
- Да овде ипак има истине, најбоље говори податак да је 140 интелектуалаца потписало петицију да се обустави рад неког друштва из неког села у Србији. Заправо, дубоко верујем да су ти људи заступали тезу да су Срби са Сатурна, нико на то не би обратио пажњу. Овако, јавља се један неприродан отпор од стране академске заједнице да се, на радикалан начин, забрани рад Удружења Милош С. Милојевић из Црне Баре, уместо да се направе дебате да бисмо знали о чему се заправо ради, не само у делу Милоша Милојевића, него о историји српског народа, јер није он једини који је заступао тезе које су, према некима, спорне. Мислим да рад на расветљавању истине тек предстоји, додаје Станковић.

Милош С. Милојевић рођен је у Црној Бари 1840. године у свештеничкој породици.
Међу бројним друштвеним ангажовањима, основао је (1886) Друштво “Свети Сава”. Колико је ово српско друштво било значајно за формирање националне свести сведочи податак да је аустријска влада тражила његово затварање. У историји Друштва “Свети Сава”, најстаријег активног српског грађанског друштва које је навршило 133 године постојања и рада данас нема његовог имена.
У једној брошури описао је српско-турске ратове од 1876. до 1878. године. Објављује другу књигу “Обичаји укупног народа српског”, затим “Обичаји велико Руса”, а са руског језика је превео дело “Маљута Скуратов” у два тома, у коме је описана личност из времена руског цара Ивана Четвртог Васиљевича Грозног из 16. века, чија бака по мајци је била Српкиња Ана Јакшић Глинска. У том периоду Милош Милојевић се највише посветио српским светитељима. Издаје књиге “Наши манастири и калуђерство”, “Служба Свете Петке Параскеве српске”, “Дечанске хрисовуље” и “Педесет и једно правило службе Светом Симеону српском које му је написао Свети Сава српски”. Схватио је значај пописа наших светитеља. Пописао је све цркве и манастире на просторима данашње јужне Србије, Македоније, Старе Србије, Бугарске, Грчке и Албаније. Истраживао је и остатке уништених црквених и манастирских здања. Написао је дело “Наше монахиње”, у ком је записао све што је било везано за наше женско монаштво.
Као велики родољуб, У време Српско-турских ратова (1876—1878), основао и повео у рат добровољачке јединице састављене, углавном, од ученика Богословије који су долазили из Јужне Србије, са Косова и Метохије.
Умро је на Ивањдан, 1897 године. Последње речи су му биле: „Молите се Богу и браните српство“.